Pismo za Estebana i druge priče August 2020

Dremka mog sna 269 da ga Borislav nije sa gorčinom shvatao kao opomenu da je drugačiji i da nije ono što jeste. I da je pogrešan. Nijedan scenario o kojem je maštao, nije se završavao razrešenjem i suštinom, a u svakom je bio uspešan i nesrećan. Išao je Borislav i na psihoterapiju, ne zato što je mislio da je moderno, kao što su mu neki ljudi govorili, nego zato što mu je bilo potrebno da se bar negde čuje. Ušao je u stan umornim, teškim korakom, a tišina i nepomičnost njegovog sigurnog kutka su ga odmah primile u svoje okrilje. Jovana, cimerka, nije bila tu već neko vreme. Nedostajala mu je, a večeras je više nego ikad imao šta da kaže, ili mu se tako samo činilo, jer je taj osećaj poleta kada saopštava svetu, oštro, odlučno i ponosno, imao bezbroj puta. Seo je na kauč i ispružio noge, stavio ruke na stomak i zažmurio. Disao je duboko, bio je iscrpljen. Pitao se da li je svih trideset godina njegovog života prošlo u razmišljanjima ko je, šta je i da li vredi? Za čim on to traga i zašto ne može da se oseća dobro u svojoj koži? Taj raskorak između srećnog, harizmatičnog i uspešnog mladića i zbunjenog, nesigurnog i tužnog dečaka zadavao mu je velike muke. „Opet koještarije, Borislave!“, otvorio je oči i opomenuo se. Gledao je senke od prigušenog svetla dnevne sobe i pokušao da razazna neki živi oblik, možda neki znak. Jedino što mu je delovalo živo, bila je žena sa Pikasove slike, koja se naizmenično smejala, plakala i pušila. Odjednom je osetio toplinu, koja je obavijala njegovo telo poput mekanog jorgana i prisetio se starog dobrog osećaja ušuškanosti, čiju prijatnost i dalje pamti i koji može ponovo da proživi uranjajući sve više u postelju i grčeći telo kao da mu ne dâ da ode. Zapitao se kada se poslednji put kao odrastao tako osetio? Tonuo je u san, te noći, pre nego što će se desiti možda jedini i najbizarniji momenat, koji će promeniti suštinu svega što je ikada zamišljao i iznedriti u njegovom životu neočekivani obrt. I to takav sled događaja sa kojim se nije susreo ni u jednom tumaranju za sopstvenim ehom i ni u jednom scenariju koji je zamišljao. Tišina je nadvladala njegovo disanje, spavao je grad i jedan Borislav u njemu. U njegovoj glavi živost sna je delovala poput vode

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 271