Pismo za Estebana i druge priče August 2020

268 Suzana Miković Često se selio i menjao cimere, stanove, predgrađa, terase i pejzaže, ali odraz koji je govorio uvek je bio isti. Šta god obukao, kako god bio raspoložen, s kim god se video, s kim god spavao i šta god radio tog dana. Nije bilo grada čiji bi zagrljaj i dobrodošlica mogli da ponište njegov osećaj, koji baš i nije znao da definiše, ali poznavao ga je po grču u želucu, klecanju kolena i treperenju u grudima. I po neopisivoj želji da pobegne sa lica mesta. Ali krio je od drugih… Znao je on da se pretvara da je totalno kul, umeo je da bude duhovit kad se u sebi raspadao i znao je da potisne svaki oblik nelagode. Voleo je plaže, obale, pučine, planine, letenje avionom i tada je osećao spokoj sa sobom i životom, koji ništa od njega nije zahtevao. Nagonio je njegovo telo da diše, duboko, svakom alveolom, kapilarom, ćelijom, porom, a duh da obnavlja sa svakim pojedinačnim pokretom, pogledom, oblakom, zrakom, smehom, drvetom, korakom u slobodno. Večeras, dok je gledao u odraz, nije mu bilo važno ni to što je nosio sa sobom miris letnje noći, ni to što je plenio osmehom na poslovnom sastanku, ni to što je imao prijatelje, ni to što je imao partnera, ni to što je imao posao koji voli. Izjedale su ga misli koje nije delio ni sa kim. Pojavio bi se niotkuda taj pogled i odraz u ogledalu koji ga slama. Opustošio bi mu dušu i tako zanosno ga prevario, lako poput lelujavog dodira svilene marame u trenutku bi ga zaveo… Obožavao je Almodovarove filmove. Zamišljao je sebe u mnogim likovima. I obuzimala ga je snažna želja da bude Borislav, a ne Borkić, kako su ga zvali. Padalo je njemu na pamet ponekad da ga taj nadimak ne definiše, ali je bio tu i činio da se oseća inferiornije od drugih. Drugi su ga naglašavali i kad su ga hvalili i kad su ga kudili. Čak su ga i partneri tako zvali, sve dok se jednom nije isplakao kao kiša, posle litra votke što dušu otvara i kamen mrvi, pa je ispričao sve. Da je nadimak dobio kao mali, kada se prvi put našminkao i izveo prvu imitaciju… A onda su imitacije postale animacije, zabava i razbibriga gde god bi se pojavio. Doduše, imao je talenta za glumu, a rodbina i porodica su ga smatrali talentom za lenjost i ubijanje dosade jer je stalno nešto čituckao, recitovao i piskarao. U svim zamišljenim ulogama uvek je prisutan bio protagonista koji mu je govorio da se samo rodio kao Borislav, a da je Borkić postao. I to svojom greškom. I ne bi bio problem nadimak kao nadimak

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 270