Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 269

267
Suzana Miković
DREMKA MOG SNA
Predvečerje je polako osvajalo grad, a kroz usku ulicu, ispunjenu
dečjom radošću kad dođe do zamene onog ko žmuri i ponovnog sakrivanja,
prolazio je užurbano i gluvo i iz navike proveravao ima li
sve reči u fokusu za predstojeći monolog.
„Dan je za pozornicu besmisla, za teatar navika i predrasuda, za
različite kostime sa licem i naličjem jednoličnosti, sa rođenjem datim
životnim izborima i govorom o svemu što je u granicama opšte prihvaćenog“,
govorio je sebi, tiho, pomalo nevoljno, ali ubedljivo.
„A noć je za okajanje rola koje igramo, i to potpuno odsečeni od ljubavi
unutrašnjeg sveta i sklada sa prirodom, umišljeni da će maska koja
je drugačija promeniti slike, bezbojnim lakom fiksirane, na kojima je
oslikano šta treba da budeš i kakav ćeš da budeš“, nastavio je ljutito.
„Za koga biram ovozemaljski dan? Kazna za mene. A noć je nagrada
svima, osim meni… jer moje misli o sebi ne uspevam da okajem
i oprostim. Čekam da neko dođe. Da mi da putokaz i da me vine
u prostranstvo kako bih raširio krila“, na granici plača i ozlojeđen
rekao je naglas, a lift se zaustavio na jedanaestom spratu.
Kao i svake večeri, kad bi se vraćao u svoj stan, Borislav je prebirao
te reči, sve vreme gledajući svoj odraz u ogledalu lifta. „Pogledaj
se dobro!“ Piljio je u svoje oči. „Borislave, upamti to što vidiš
kad se sledeći put zaneseš!“, prekorevao je svoj lik, koji je imao izraz
ciničnog vešca iz ozloglašene, duboke šume u njegovoj podsvesti.