Pismo za Estebana i druge priče August 2020

Anđelko 25 pevajući neku razdraganu pesmu, kad su je ugledale, počele su da dovikuju: „Mala, pazi! Koji te vrag goni?“ Dovikivale su i smejale se uglas. Dotrčala je do kapije, uletela u kuću, sela na kauč i disala tako isprekidano da je mislila da će se tog trenutka ispovraćati. Nije se ispovraćala, podigla je glavu i videla Mišiku, koji je ušao za njom. Gledao ju je ne pitavši ništa. Ubrzo je izašao u dvorište. Ana tog dana više nije izlazila. Uveče je bila tiha, rekla je da ide ranije na spavanje. Majka i Mišika su je samo pogledali. Otac je te večeri svirao u Domu penzionera, nije ga čula kad se vratio. Narednih dana jedva je izlazila iz dvorišta. Onaj ples je pokušavala da izbriše iz sećanja, ali joj to nije polazilo za rukom. Setila bi ga se nekoliko puta na dan, a svake večeri, pred spavanje, zamišljala je Anđelkove uske gaće, njegove bele čvrste guzove, njegov penis koji je rastao. Zamišljala je kako ga uzima svojom šakom, jednom pa drugom, i polako radi one pokrete, gore-dole-gore-dole-gore-dole. Čula bi njegov krik, koji je značio da su stigli do vrhunca, da je dobro obavila posao. Nekad bi joj bilo toliko neprijatno da od vreline nije mogla da zaspi. Ubrzo je počeo letnji raspust, Anđelko je otišao na letovanje preko preduzeća, Ana je to čula od komšinice i to je bio znak da u narednih dvanaest dana može opušteno da se šeta po selu. Nakon tih dvanaest dana Ana je po cele dane provodila u dvorištu, izlazeći pred kuću tek ponekad. Kad bi je majka pitala šta joj je, pravdala se da joj se ne ide po selu, da nema šta da radi, da su joj svi dosadni, a i da oko kuće uvek ima posla. „Ima, pa što se ne do’vatiš nečega“, promrmljala bi majka i nastavila dalje svojim poslom. Ana je Anđelka poslednji put videla na maminoj sahrani. Prišao joj je i gotovo odsutno izjavio saučešće. Da li zbog tragedije ili je on onog dana zapravo nije prepoznao, ispalo je da između njih dvoje nema nikakve neprijatnosti. Dok joj je izjavljivao saučešće, primetila je da u džepu košulje nema onu grafitnu olovku. Primetila je i da mu je šaka neobično nežna, a stisak jak. Anđelko je bio sin jedinac. Majka mu je radila u šivari, a otac je poginuo kad je komšija krenuo traktorom u rikverc i, ne videvši ga, prešao preko njega. Te jeseni je kretao u školu. Očeva fotografija je stajala uramljena na zidu, majka ga je spominjala samo u poče-

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 27