Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 264

262 Amra Kamberović
svoju simpatiju „pretvorim“ u muški pol. Ona je bila drugo odeljenje
u školi, a mislim da me najviše privukla njena duga smeđa kosa.
Ne znam ni zašto više ovo pišem, kao neka zbunjena tinejdžerka,
ali, dnevniče, znam da ti voliš kad pišem i znam da mnogi uspešni
ljudi vode dnevnike. Kad ovo budem čitala nekad, zgroziću se koliko
su mi misli bile zbrkane. Dotad ću se možda autovati svojima. Idem
sad da gledam film „Cvet moje tajne”. Razmišljam da odem i kod
nekog psihoterapeuta... ne znam više ....
Valjda svet ne bi trebalo da izgleda ovako, a ni život. Osećam se
kao onaj konj koji je zavezan za plastičnu stolicu i tu sam sliku sebi
stavila na desktop. Mene koči um, mnogo mi je loše. Želim da kažem
čitavom svetu ko sam zaista i da se ne plašim sebe, da budem ona
prava ja, da ne mislim šta će drugi reći i pomisliti. Vidiš i sâm koliko
mi je teško i da mi misli lete i da ovde pišem sve i svašta. Sad se setih
i filma i, evo, obećavam da idem da ga odgledam.
Samo želim da budem prihvaćena. A možda... možda nisam u potpunosti
pružila ljubav i nežnost sebi i prihvatila sebe. Mislim da neću
nikad ni mami reći, ona ovo ne bi podnela.
Dragi dnevniče,
Do narednog pisanja,
Jovana