Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 263

261
Amra Kamberović
NE MOGU VIŠE
Dragi dnevniče,
Kako da kažem svojima? Ova misao mi se vrzmala po glavi još
od februara prošle godine, kad sam napokon shvatila i samoj sebi iznova
i iznova priznala da sam drugačija... a onda sam priznala i tebi.
Muka mi je od te reči. A opet, razmišljam, zar svi nismo zapravo
drugačiji? Znaš dobro da moji roditelji ne bi mogli prvo shvatiti šta
je lezbejka, niti ovu našu kraticu LGBT. Ma, ne bi ni prihvatili, isterali
bi me iz kuće, a gde ću onda? Nit imam pare da platim stan nit
mi se napuštaju studije – ipak sam došla do treće godine.
Osećam da nosim maske, da sam premazana nečim nalik na katran,
da sam zarobljena, da ne vredim. Gazim dvadesete godine i
stalno me pitaju jesam li upoznala koga na faksu. Govore, nemoj da
si se venčala dok ne završiš fakultet, nismo ti džaba plaćali ove tri
godine – sve to oni meni govore. Ne želim da se venčam, pogotovo
ne za muškarca. Kako da kažem mami da će, i ako bude venčanja,
biti dve devojke u venčanicama.
Naravno, ovo je samo u mojoj mašti jer u našem sistemu, društvu
i komšiluku ovo je za spaljivanje na lomači. Znaš, gorim ja i ovako,
ne treba mi lomača. Najgore je kad čovek ne može biti svoj. Sećam
se da sam bila vrlo veselo dete. Imala sam mnogo drugarica.
Kad su počeli prvi prištići, počeli su i prvi leptirići u trbuhu. Samo
dok su ostale moje drugarice pričale o momcima, ja sam morala da