Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 260

258 Marjan Manja
„...Neka me okuju! Neka sam grešan pred bogom i narodom!
Neka sam lud u tuđim očima! Samo neka sam tvoj. Ni svetlost sunca
ne može meriti svetlost moga osmeha i duše kada si me zagrlio. Mislio
sam da će me srce izdati, da ću pored tebe pokleknuti, da ćeš me
gestom ubiti. Bila bi to prelepa smrt. Sinoć si mi dodirno dušu umesto
lica, umesto hrapave kože. Poljubio si nju umesto mojih usana. Iako
kratak, poljubac je bio moja večnost. Kada me ljubiš, a potom pričaš
očima... Kao da si mi govorio da ćemo preživeti, da nas bolje sutra
čeka. Da rat ne tinja iznad planina i da ću te ljubiti još dugo. Kao da
svet ne postoji, samo mi. Voleo si me očima, najiskrenijom vrstom
ljubavi, desetaru moj. Mrzim što te moram tajnom zvati. Onda si mi
pričao, šaptao, smejao, te mi nadu budio dok si me grlio. ’Uskoro će
proći tama’, izgovorio si. Znam da si već pročitao moje misli...“
U trenu je shvatila da je autor dnevnika pod zemljom i da je ovo
stvarno bio život jednog vojnika.
„...Nisam mogao sklopiti oka, žuljale me misli. Tmina i zvuci hrkanja,
a potom mojih teških uzdisaja nisu mi čistili glavu. Veliki su
dani pred nama, velika sudbina mnogih. Kao pisac koji se nikada otisnuo
u svet nije, ja ipak umesto dela pišem tebi pismo, ako treba, kao
svoj poslednji dodir sa ovim životom. Nek ostanem svetu niko kada
sam tebi sada sve. Ali strašno se bojim, gospodine desetaru, da ti ne
poklekneš. To me mori ovih noći i zato te se ne mogu nagledati i ne
mogu sit naslušati. Plašim se da mi te svet ne oduzme.“
„...Sedeo sam nem, gledajući te. Znao sam već tada da je rat okončan.
Makar za nas. Znao sam da je mnogo toga okončano. Gledao si
i ti mene, čak su ti i tada oči pričale. Krvav si. Ranjen si. Bože...
mrtav si. Bunim se protiv tog saznanja. Nisi mrtav. To ne može biti!
Nisam suzu pustio, samo sam se pored tebe ispružio na krvavu travu,
gledajući tvoje krvavo lice. Mrtav si. Nisi. Ne. Poljubio sam krv na
tvojim usnama i čekao. Čekao sam da se probudiš. Želeo sam da se
pomeriš, makar ivicom usne...“
Suze su vlažile papir u drhtavim rukama. Ubijale su reči na starom
papiru.
„...Sada gledam u crnu fotografiju tvoga osmeha. Godine su prošle,
kao i moji koraci pored raznih grobova, ali oči su videle samo
tvoj. Proklet sam što nisam ja pored rake tvoje zakopan. Rekli su mi