Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 261

Pričaj s njim
259
da sam lud što i dalje pričam sa pločom koja te sakriva. Što pričam
sa papirom, koji ti dušu poznaje više no oni. Ti si znao sve što sam
ovde pisao iako pročitao nisi. Čitao si mene i ostavio si mi trag. Ti si
ulepšao krvavu knjigu moga života. Za nekoliko meseci i s nekoliko
dodira uspeo si uraditi što niko nikada nije. Moj strah je postao moj
život. Oduzeli su mi te...
Ovoga ću puta greh učiniti svesno dok mi prsti kližu dodirujući
oružje. Ovoga ću puta priznati da sam lud dok mi dodiruje slepoočnice.
Jedva čekam da te ponovo zagrlim.“
Na ivici papira se nalazila braonkasta mrlja, stara godinama. Suze
na Melanijinom licu su postale neme, dopuštajući da se razne misli
kovitlaju glavom. Mislila je o patnji drugih i o svome prokletstvu. O
svojoj Ani, nakon svih godina. Prilepila je papire rukama na svoje
grudi, žaleći tuđe i svoje nedaće. Žaleći život i smrt. Žaleći što nije
bila tu kada je trebalo, ali imajući na umu da ništa ne bi promenila.
Žaleći značajne papire prošloga života, otisnutog u vetar. Žaleći sve
ljubavi ovoga sveta.
„Preboleću tvoju smrt, Ana, onda kada ona postane deo mene“,
tiho je izgovorila, otisnuvši zube na koži svoje ruke. „Jedva čekam
da te ponovo zagrlim...“, ponovila je rečenicu koja ju je stisla iznutra,
borivši se sa demonima jačim i od sudbine i od boga. Misli smrti.
***
„Njihova je duga prošla, ali ne i tvoja. Neka ti večno žive u rečima,
slikama i tvojim najdražim sećanjima. Svi smo mi večni kada
smo voljeni.“ Bile su to prve rečenice u njenoj novoj knjizi.