Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 259

Pričaj s njim
257
ruke. Osetio sam... buru. Osetio sam da mi je telo prodisalo nakon
neumorne tame oko nas. Osetio sam da ne želim umreti, da želim
biti izgubljen u tom sićušnom dodiru. Iskreno, ne znam kako da
se ophodim prema tom osećaju. Bio sam drzak prema Vama, priznaću,
ali morao sam Vas opet dodirnuti. Morao sam opet oživeti
jer sam gledao krv i slušao urlike. Nek sam večeras na usamljenoj
straži zbog mojih grubih postupaka, ali priznajte i Vi da ste osetili
čudo. Priznajte...“
„...Molim se da me metak dodirne. Molim se da baš mene poraze
u boju jer to bih sve lakše podneo nego Vaš prekoran pogled. Svi su
pročitali moje reči, Vama su pročitali moje reči, rugajući se.“
„...Mrzim svoje ruke i ovu tamu. Mrzim drugo ime smrti, a time
mrzim i sve nas. Ako je u mojoj duši ostalo da nešto umre, to će ubiti
ova noć, ovaj čas...“
Gutala je stranice, bežeći od svoje realnosti, zadivljena tuđom
prošlošću...
„...To si bio ti! Moj ti! Gospode... ovo se ljubav naziva. Došao si
tiho, čekajući da ih snovi okupaju, a onda si meni došao. Tvoje strogo
držanje i glas nisu uspeli da te sakriju. Odavale su te oči! Pričao si
mi o piscima, o starim knjigama. Imao sam osećaj da te poznajem
godinama i želeo sam da straža potraje duže od večnosti. I ono što
mrzimo, zavolimo pored nekih ljudi. Ramenima si me dodirivao
pored usamljenog drveta i pričao si mi... pričao si mi... Bože, da li je
moguće toliko zavoleti tuđ glas?... Krv koja mi lije niz ruku nije ništa
naspram leševa koji leže pored mene. Ona je tu da me podseti da
nisam besmrtan, a ti si tu da me pogledom lečiš. Omekšao ti je čak i
glas kada si me video krvavog. Osetio sam tvoj ubrzani puls kada si
mi lice obuhvatio znojavim rukama. Hteo si da zaplačeš. U trenu si
se urazumio i shvatio da te ne gledam samo ja i da nije naša noć.
Kroz prljav zavoj i dalje teče krv, ali makar znam da mi je duša živa.
Pored tebe... ako smem... Darko.“
„...Prošlo je dosta otkako reči nisam izlio na usamljen papir. Isto
toliko usamljen koliko i ja bez tvojih priča i očiju. Nadležni te okružuju.
Mrzim činove, nazive, ordenje. Oni su milostinja onima koji
su proživeli užas. Ali najviše mrzim kada ne smeš da me pogledaš.
Znam da želiš, te me krajičkom oka okrzneš.“