Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 258

256 Marjan Manja
bolno gledati voljenu osobu mrtvu, već je bolno saznanje da se ona
neće pomeriti. „Ana, ustani!“, počela je da vrišti, videvši Anine prerezane
zglobove. Drhtavom rukom je dodirivala crvenu tečnost, koja
je postala poput boje na platnu. „Ana!“, dozivala je uporno svom snagom
svojih glasnih žica, poželevši da čuje njeno mrko „reci“. Nije
bolno znati da se neko ubio, već je bolno misliti da si ti mogao to
sprečiti. „Ana...“ Glas je jenjavao kada se spustila u ležeći položaj
pored tela svoje mrtve devojke dok su lekari i uniformisana lica puštali
da se oprosti na svoj način sa svojim bićem.
Ridala je, noktima kidajući kožu na butinama. Tada joj je jedna reč
na parčetu papira privukla pažnju. Obrisavši sluz i suze jednim pokretom
ruke, obuhvatila je gomilicu papira pokraj sebe. „Mrtvi (iškrabano)
moj“ beše ispisano nečitko i pomalo izbledelo. Počela je da lista.
„...Čudni ste i budite mi gnev, ali postoji to nešto u vezi s Vama
što me tera na inat. Nisam danas zaslužio da budem na straži po snegu
dok ste Vi ušuškani u krevetu sa baldahinom. Vi jeste viši čin, a ja
običan vojnik, ali znate da ne volim sneg, osim ako nije neophodno...“
„...Gospodine desetare, vojnik Dejan Tacić traži dozvolu za obraćanje...
Od svih ljudi sa kojima mogu pričati preko papira, ja sam
odabrao baš Vas, gospodine desetare. Ja svoje osećaje moram pustiti
da lete kao slova jer imam prava iako sam samo uniforma ili već pripremljen
leš. Vaše mi oči pružaju spokoj i razumevanje mene samog.
Čak i kada me kaznite za mrlje na čizmama, osećam da to ne želite.
Kao da ste već prošli dolinom moje duše.“
„...Krenuli smo sa obilascima. Šume su tako tužne dok nas posmatraju.
Primećujem i da Vas tišti saznanje da ste izgubili mnoge
od nas i da osećate nemoć. Upravo me gledate tim Vašim zelenim ali
smrknutim očima dok Vam ovo pišem pored vatre koja pucketa, jedini
život oko nas dvadeset. Ni Vi ne volite rat koliko i mi. Milostivi
bože, kako izgledate živopisno pod svetlošću... Počinjem da se divim
Vašem liku.“
„...Preživeli smo udar i pucnjavu, a sada preživljavamo suv
hleb. Nisam uspeo da dobijem svoje parče jer glad zna brata da
okrene protiv brata. Morao sam skloniti papir od Vaših očiju kada
ste mi prišli. Kaljavi, umorni, ali za oči blaženi. Seli ste pokraj
mene i udelili mi milostinju od hrane, dodirnuvši moje prljave