Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 257

255
Marjan Manja
PRIČAJ S NJIM
Sumorne beogradske ulice rugale su se svojom lepotom dok je trčala
svom skrovištu, znajući da tu nema osuda i lažnih uteha. Mokre stabljike
su lizale njene crne cipele dok se probijala do drvenih, polomljenih vrata
u zidovima Kalemegdana. Gorčina tuđeg ponašanja slivala joj se niz
crvenkaste obraze dok je, zadihana, unezvereno gledala u tamu tog
mesta. Nekada svetlo nije znalo celo stati tu, ali sada je ispunjeno raznim
smećem, koje su bacali nepoznati ljudi. Vlažnim nogama je gurala plastiku,
žilete i razne stvari, prolazeći kroz uzani most koji je vodio prema
svetlosti. Tu je nekada bilo njihovo utočište za tajne, a sada je stajala
planina starih knjiga. Sručila se pored nje, otkrivši svoje blede butine
ispod crne haljine. Nije znala kako da ubije smrt. Stisnula je slepoočnice.
„Zar nije život pravi osmeh?“ Izgovorila je Ana, približivši svoje
usne Melanijinom uhu i poslavši jezu kroz njeno telo. „Pojasni.“ Zagrizla
je donju usnu, pokušavajući da ne obraća pažnju na bliskost tela
na pokošenoj travi. „Predivan i vredan u kom god obliku bio. Da li krezav,
pun kiseline, tarabast ili sa protezom. Jedino je bitno da se iskreno
smeješ.“ Očešala je usne o Melanijin obraz. „Tarabast“, nasmejala se
Melanija, a potom predala osećaju, okrenula oči prema Aninim morima,
pustila da ovladaju njome i poljubila je.
***
„Ne“, tiho i kratko je odgovorila, negirajući prizor. Prostorija je
bila puna ljudi, dok se samo njeno biće pritajilo za uzdisajima. Nije