Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 248

246 Jovan Apostolović
„Da te ne voli, idiote! Da smo ponovo zajedno! Da smo juče bile
zajedno! Da smo se čule jutros dok si se tuširao!“
Stvarno sam bio zatečen. Odmah sam zamislio sumo rvačicu kako
kembeči moju Anu dok ja radim za kasom i režem salame i čajne kobasice
na poslu.
„Ana?“, obratio sam se Ani. „Šta lupa ova ludača? Čuješ li?“
Samo me je na trenutak pogledala u oči, a zatim je brzo skrenula
pogled.
„Da, Ana?“, nadovezala se Mirjana. „Da li ova ludača govori
istinu? Da li te ova ludača voli kao što te je oduvek volela? Da li ti
voliš ovu ludaču kao što ona voli tebe? Кaži, ludačo moja. Odgovori
mu.“
Kako je rečita; kao na filmu. Zabrinuo sam se baš mnogo. Ja
nisam tako elokventan.
„Ana...?“, počeo sam, verujući da moram da smislim nešto približno
uverljivo kao Mirjana, inače sam bio siguran da ću je izgubiti.
„Pogledaj me.“ Pogledala me je. Video sam da je sve istina što je
Mirjana rekla. Poraz. Hteo sam da razgovaram sa Anom nasamo, ali
ništa od toga.
„Žao mi je, Miro, ali ja volim njega“, izustila je Ana.
„Molim?“, izustila je Mirjana.
Bio sam u većem šoku od Mirjane. Tad sam se setio Mirjanine rečenice:
„Da te ne voli, idiote, da smo ponovo zajedno!“
„Žao mi je, volim ga. Žao mi je, Jovane, što sam te...“
„Šta si rekla?“, drala se Mirjana. Svi su gledali u nas. Ana i ja smo
i dalje sedeli na kauču. Ana je sedela kao na trnju, a ja sam se od
srama neprirodno uvalio u kauč. Šta sve ne bih dao da nije bilo nikog
oko nas, da smo samo nas troje bili tu ili, još bolje, da smo samo Ana
i ja bili tu bez igde ikoga oko nas na kilometar.
„Žao mi je , Miro...“, rekla je Ana.
Mira je u tom trenutku ljutito i brzo spustila svoje pantalone i pokazala
sveže obrijano i vrlo crveno međunožje. Svi su buljili u nju.
Ja sam buljio. Takva riba nije išla uz Mirjanu. Previše je nevino izgledala.
„Šta ti je?“, uzviknula je Ana. „Ti si stvarno luda!“
„Ti si me juče obrijala i polizala! Što ga juče nisi volela kao sad, a?“