Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 247

245
Jovan Apostolović
SITUACIJA
Bili smo na kućnoj žurci. Moja devojka i ja smo sedeli na kauču.
Moja devojka je ceo svoj život bila lezbejka. Onda je upoznala mene
i više nije bila. Toliko.
Na zidu iznad kauča nalazio se poster filma „Nebo boje vanile“,
ali je na posteru pisalo „Sve o mojoj majci“. Penelope Кruz je izgledala
savršeno na tom posteru; ona izgleda savršeno na svakom
posteru.
U toku večeri pojavila se bivša ljubav moje devojke, predimenzionirana
verzija Ane Brnabić sa dubljim glasom od mog i neuporedivo
većim obimom ruke od moje. Uvek sam se čudio svojoj devojci
kako je mogla da bude sa njom, s obzirom na to da moja devojka izgleda
kao mlada Vinona Rajder – previše je slatka i previše sitna.
Bez „ćao-zdravo“, Mirjana, bivša, reče mojoj devojci Ani:
„Još čekam.“
„Zdravo“, odgovorila je Ana, ne ustajući sa kauča.
„Zašto mi se ne javljaš? Rekla si da ćeš mi se javiti čim završiš
znaš već šta.“
„Miro...“, tiho i odmereno joj je odgovorila Ana uz oštar pogled.
„Šta ’Miro’?“ Brzo se smirila i nastavila normalnim tonom: „Još
mu nisi rekla?“
„Šta da mi kaže?“, pitao sam Anu, koja nije gledala ni u mene ni
u Mirjanu.