Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 242

240 Miljana Đorđević
na to, možda će ga to prelepo mamino lice utešiti svojom nevinošću,
ali ne… Ništa osim čistog zadovoljstva i prljave strasti nije mogao
da vidi. Oči su ga zabolele kao da mu ih neko vadi noževima! Ne zna
koliko je stajao na vratima, ali zna, sasvim sigurno zna da su u tih
nekoliko sekundi stali svi oni sati koji su tog dana misteriozno nestali.
U tih nekoliko sekundi stale su godine. Sve godine koje su prošle i
sve one koje će tek doći. Polako, kao na tuđim nogama, krenuo je
prema kupatilu. Povratio je, umio se i pogledao se u ogledalu. U tom
trenutku bile su mu potpuno jasne dve stvari: prvo, nikada neće moći
da udari žensko; drugo, jedva čeka da oseti muški polni organ u svom
grlu.
Vreme… Sadisto, ti brišeš i čuvaš po svojoj volji! Mnogo dana
zauvek nestalo iz sećanja i taj jedan dan zauvek u svakom sećanju.
U svakom danu. Pa čak i u ovom, „njegovom“. U ogledalu vidi da je
potpuno spreman. Od one večeri to uvek vidi u svom odrazu u ogledalu
– spremnog dečaka. I uplašenog muškarca. Ali danas će se to
promeniti, danas on dobija nagradu, on je zvezda večeri! Ima četrdeset
godina, obožava svoju mamu i ludo je zaljubljen u ne više tako
mladog glumca plave, meke kose. Večeras, na zabavi, saopštiće to
svojoj mami kada ga bude grlila pred svima. Nada se da je neće
onako strašno zaboleti oči. Služiće se samo šampanjac.