Pismo za Estebana i druge priče August 2020

Koliko traje sekunda 239 od njega blago trne grlo, pa lakše klizi. Neverovatno, mladi glumac i dalje priča, i to sada o Čehovu. I od toga mu nije dobro, glumci treba da govore književne tekstove, ali ne i da govore o njima, to zaista ume da bude bolno. Sipa šampanjac preko svega toga. Sipa u sebe! Večeras pije u čast mamine pobede i još jednog tatinog poraza. Mladi glumac je zapravo vrlo lep, to tek sada primećuje i počinje pažljivo da ga sluša. I još pažljivije gleda. I zapravo to je bio trenutak koji je tako tragično uticao na ostatak večeri, na ostatak njegovog čitavog života i milioniti put ga u mislima krati, produžava, pauzira, briše sa trake sećanja, ali… ne vredi, mladi glumac je brbljao nešto o Trepljevu tačno dvanaest minuta. To je bilo sasvim dovoljno vremena da jedan od očaranih prolije svoje piće po maminoj haljini, da ona izađe iz sobe i popne se na sprat. Pod pritiskom nelagode, nespretnjaković je, naravno, krenuo za njom, izvinjavajući se neprekidno sve do sobe na spratu. Mladi glumac je konačno završio svoje izlaganje, otac se vratio u dvorište, a on odlazi pod izgovorom da mu nije dobro i da će morati do toaleta na spratu da se umije hladnom vodom. Ne sluteći da ga na spratu čeka ledeni tuš! Sa iznenađujućom lakoćom se penje, čak i preskače poneki stepenik, i misli kako će se hvaliti sutra drugarima kako se napio na maminoj zabavi, i to od šampanjca, a zatim… rez! Muško stenjanje... Usporava prvi korak. Ženski malo duži uzdah... Usporava drugi korak. Vrata od sobe su odškrinuta, još samo jedan korak i može sve da vidi! Mora brzo da odluči: da li da kreira istinu i prođe pored vrata ili da otvori vrata i zapravo vidi istinu. Udobni mrak ili neudobno svetlo? Šta više boli: živeti u laži ili u trenutku umreti od istine? Šampanjac, progutana očeva knedla, plava meka kosa lepog mladog glumca, ljubomora, nikad nije saznao šta, ali zna da ga je nešto od toga jednostavno gurnulo napred da otvori ta vrata i suoči se s istinom. Muškarac okrenut leđima, mama ispred njega okrenuta leđima i nagnuta preko stolice, haljina na podu oko njihovih nogu. Odvratne, ogromne šake stežu njena bedra i vuku joj kosu, iste one nezgrapne šake koju su samo nekoliko minuta ranije prosule piće po njenoj haljini. Kao hipnotisan, kao zaleđen, ne može da skrene pogled. Ogledalo ispred njih omogućava mu da ih vidi i spreda i preplavljuje ga nada da će možda na maminom licu videti kajanje, ili strah, možda ju je taj odvratni tip naterao

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 241