Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 240

238 Miljana Đorđević
svi ti mirisi. Dan je neočekivano proleteo, i tada je bio, a i sada je siguran
da je bilo manje od dvadeset četiri sata u tom danu, sasvim sigurno
manje, i seća se da je bio presrećan zbog toga. „Vreme, hvala
ti što si ovako proletelo“, pomislio je kada se mama konačno pojavila
na vratima sobe. Jedva je čekao da je vidi i, naravno, blistala je. Nekome
je za sjaj bilo potrebno mnogo više, mnogo glancanja, brušenja,
ali ne i mami, ne, njoj je bilo dovoljan onaj odbegli delić sekunde iz
svakog pogleda, koji pokušava da sakrije ljubomoru. Ili požudu. Soba
je bila sjajnija tu gde je ona stajala… On se lagano šetkao, gledao
sve te ljude, žene, pijuckao šampanjac, mama mu je to dozvoljavala
na svojim zabavama. Neiskreno osmehivanje i iskrena zavist bili su
glasniji od muzike. Izašao je na trenutak na terasu da se osveži i
udahne vazduh i video u dnu dvorišta oca kako drži kutijicu u ruci i
izgovara nešto, kao obraćajući se nekom. Bio je sam, naravno, i vežbao
je kako da priđe mami; spremio joj je poklon i sad vežba kako
će joj ga dati pred svima i ona će se oduševiti i on će konačno dobiti
svoju nagradu – zagrliće ga i reći će volim te, ljubavi, divan si, ti si
najbolji suprug na svetu! Danas mu je simpatično to što je još tada
bio sklon izmišljanju priča, nije čudo što je postao pisac. Ušao je brzo
u kuću jer nije hteo da ga otac vidi. Navijao je za njega. Sledeća
scena, takođe milion puta prepravljena u njegovim mislima: on stoji
sa mladim plavokosim glumcem, maminim kolegom, i sluša njegove
neprekidne monologe, mama je na metar od njih, okružena muškarcima
koji se glasno keze, i prilazi tata, korak po korak, sve je bliži, a
on sve to vidi kao na usporenoj traci i steže pesnice, drži palčeve.
Četrnaestogodišnjak je ipak dete. Veruje. Još uvek.
„Irina?“, rekao je otac tiho. Ona ga nije čula, jedan od najglasnijih
joj skreće pažnju, mama se okreće i svojim isledničkim pogledom
iste sekunde ostavlja oca bez moći govora. Stoji bez glasa, kao ukopan,
držeći čvrsto kutijicu presvučenu purpurnom svilom.
„A gospodin je...?“, pita onaj iskeženi, koji je i pokazao na oca
kada je prilazio.
„Moja najveća greška!“
Smeh, odvratni, neumereno glasni smeh je prasnuo kroz sobu i
boli, peče, kida creva i uvrće ih! Ali… na to je navikao. Toliko puta
je osetio tu očevu knedlu u svom grlu. Guta je. Šampanjac pomaže,