Pismo za Estebana i druge priče August 2020

Koliko traje sekunda 237 su bili sami, zapravo, retko kad su i bili sami i zato je za njega to bio kao neki mali ritual, koji je uvek željno iščekivao. I nije mu smetala publika, uživao je svaki put u toplini njenog tela i uvek jakom parfemu i puštao je večnost da uđe u te sekunde njenog zagrljaja. Tada joj je i praštao sve, sve ono zbog čega je tata bio tužan i sve ono zbog čega je i on bio tužan. Tata… Taj tužni klovn. I tog dana je znao, naravno, od trenutka kad se probudio, znao je da se to večeras na maminoj zabavi mora desiti, bez obzira na to što je njeno veče i što je ona zvezda večeri, on je znao da će mama poželeti u jednom trenutku da ga tako zagrli i kaže svoju omiljenu repliku, jer ima tu zapravo još nečeg. Ona je jednostavno volela da izgovara ime velikog reditelja i svaki put kada bi rekla Pedro Almodovar, ona se osećala za nijansu bolje, manje grešno i kao da je izgovaranjem tog imena i prezimena svaki put dobijala neku vrstu oproštaja. To mu je kasnije bilo potpuno jasno, a i shvatio je s vremenom da postoji neko neobjašnjivo ludilo svojstveno ženama. Neki ga zovu šarm. Pogledao je na sat: već je četiri popodne. Vreme… Kakav mađioničar! Imao je još tri sata da se spremi i uvežba govor za večeras. Isprobavao je odevne kombinacije pred ogledalom i pokušavao da ubedi sebe da u tom istom ogledalu ne vidi četrnaestogodišnjaka koji se oblači za maminu zabavu. Ne vredi, ne uspeva mu, taj „mamin“ dan je jači od bilo kog „njegovog“. Sada, sa četrdeset godina, on u ogledalu vidi sebe kao dečaka koji gleda na sat i računa da ima još tačno osam sati do mamine zabave. Prva misao: to vreme nikada neće proći! Prvo pitanje: da li će tata uspeti večeras da dobije svoju nagradu – da povrati davno izgaženo dostojanstvo? U kući je bila povišena temperatura kod svih, kao i uvek kada je mama priređivala svoje čuvene zabave. Za doručkom posmatra oca i misli: ovaj dan je važan i za tebe, tata! Mama je srećna i dobićeš i ti konačno nagradu koju zaslužuješ, večeras ćeš biti njen suprug, ne konobar, ne batler, ne predmet ismevanja, ne, večeras ćeš biti njen suprug! Gleda oca i shvata da i on to isto misli, video je to po načinu na koji je ubrzano pio kafu, listao novine gledajući u prozor, palio nervozno cigaretu za cigaretom. Miriše zrela breskva iz dvorišta, miriše vino, mamin parfem… Kako je okrutno naše pamćenje, danas ga bole

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 239