Pismo za Estebana i druge priče August 2020

236 Miljana Đorđević može više?! Ali može… jer zna – on ima doživotnu pretplatu za vožnju na tom emotivnom rolerkosteru. On je srećni dobitnik! Može da se vozi koliko god hoće! Jedna stvar ga teši – usavršio je važnu tehniku za tu vožnju po najznačajnijem danu u svom životu, on sada može da se umiva, da se tušira, da kuva sebi kafu, pravi doručak, kao što upravo i radi, može čak i da napiše neki kraći članak, dakle, može nesmetano da radi bukvalno bilo šta i da istovremeno bude u mislima u tom danu, da juri kroz njega, da ga usporava, da ga prepravlja, da menja uloge, menja tekst… Može. On mnogo toga može. Skoro sve može. Samo ne može da prepravi taj dan. Zato prepravlja sve drugo – sve što vidi, čuje, pročita, doživi, oseti, sanja, zamišlja, stalno prepravlja sve te materijale i kroji od njih priče. Priče zapisuje. Prodaje ih. Gleda ih onako kako ih vidi neki reditelj koji poželi da napravi predstavu od neke njegove priče. Čestitaju mu, pitaju ga za mišljenje, traže mu da se slika, da se potpiše… Da, on je pisac i večeras će primiti nagradu, ali ipak, čak i danas, sve o čemu može da misli, jeste taj dan… i kako da taj dan postane neka druga priča, priča o nečem drugom, o nekom drugom, kako da postane bilo šta, a da nije vezano za njega. Za njegovo bolno buđenje i za njegov udobni mrak. Ironija je i tada briljirala – taj dan uopšte nije trebalo da bude bitan za njega, taj dan je bio važan za njegovu mamu. To je bio njen dan, tog dana je ona dobila prestižnu pozorišnu nagradu, to je trebalo da bude srećan dan! Kao neki rođendan… On je imao četrnaest godina i još tada je bio ponosan na to što je njegova mama prava lepotica i pri tom obdarena i takvim glumačkim talentom. On je voleo što je tako lepa, što joj se svi dive, voleo je tu očaranost i taj zaustavljeni pogled i prekinuti dah koji je ona izazivala kod svakog ko bi je video. Uživo ili na sceni. Mogao je satima da je gleda. Uživo ili na sceni. Najviše od svega je voleo kada ga ona zagrli pred nekim ljudima, jer njihova kuća je uvek bila puna nekih ljudi, i kaže: „Biće to mamin najbolji glumac, jednog dana igraće u Almodovarovim filmovima, videćete!“ I tada je mislio: „Oh, mama, lepoto moja, pa zašto tako naivno? I tako surovo?“ Kako je uživao u tome kada ga privije čvrsto uz sebe, on nasloni glavu blago na njene grudi, osmehuje se, gleda pravo u oči sve one koji gledaju pravo u njen uvek dubok dekolte i topi se, uživa u njihovoj zavisti i njenoj drskosti. Retko kad ga je grlila kad

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 238