Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 237

235
Miljana Đorđević
KOLIKO TRAJE SEKUNDA
„Postoje dani koji imaju manje od dvadeset četiri sata i čudno je
to što se oni sastoje od trenutaka koji traju celu večnost. Vreme…
Ravnopravni učesnik u svim događajima. To je zaista nemerljiva
moć. Koliko je takvih sila na ovom svetu, u ovom životu?“, razmišljao
je o tome jednog jutra, koje je, za razliku od njegovih misli, bilo
lagano, bistro i sunčano. Najradije bi ovaj dan proveo u krevetu, ponovo,
po ko zna koji put sećajući se „onog“ dana i režirajući novi
rasplet… Samo što bi sada vremenu dao sporednu ulogu, nikako glavnu,
jer bio je siguran da bi se sve drugačije desilo, da bi ceo njegov
život bio drugačiji, samo da su ti prokleti sati tog dana išli malo brže,
ili malo sporije. Loš tajming… Nemamo odgovarajući frazu za to,
moramo da koristimo stranu. Imamo ono „u pravom trenutku na pravom
mestu“, ali tu frazu koristimo za splet srećnih okolnosti. Međutim,
kao nadoknadu te leksičke štete imamo kraljicu stilskih figura –
ironiju, pa bi ta ista fraza upotrebljena za opisivanje prizora koji smo
sasvim slučajno videli, mogla vrlo jasno da nagovesti koliko je to što
smo protiv svoje volje videli, bilo zapravo bolno za naše oči, dušu,
ego, srce i ko zna šta sve još.
Potpuno je svestan šta radi ovoga trenutka – beži u književno teorijska
promišljanja, kao da će ga to sprečiti da odmota film… i izrežira
novi… po ko zna koji put. Čudi se samom sebi – kako može godinama
da vrti taj dan po mislima, da prevrće i preživljava sve ponovo, kako