Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 24

22
Bojan Krivokapić
S godinama, ono kao da dobija bitku protiv običnih trava, ako su
takve bitke uopšte moguće. U najjužnijem delu dvorišta dominira
grm ruzmarina, koji odoleva godinama. Veruje se da je on najstariji
na tom komadu zemlje. Trem i dvorište su okrenuti ka svetlijoj strani,
ali na njoj nikad nema direktnog sunca. Zraci sunca ne udaraju ni u
prozore odaja s druge strane. Neimari su, izgleda, vodili računa. Vila
„Fazanka“ poznata je po svojoj vlasnici, koju neki zovu Amanda,
neki kažu samo Gris, a neki joj jednostavno tepaju Ana.
Ana sedi na tremu, Granda je zaspala. Na stolu se nalazi grafitna
olovka, trebalo bi je zarezati. Ta je olovka seti na Anđelka.
U susednom selu je živeo jedan knjigovođa, baš tako su
ga zvali – knjigovođa, a ne Anđelko, kako mu je bilo ime. Ceo
radni vek knjigovođa je proveo na istom radnom mestu, u PD-u,
jednom od dva preduzeća. PD je bila skraćenica za poljoprivredno
dobro, a druga skraćenica je bila ZZ, od zemljoradnička zadruga.
Prvo je propala ZZ, a nedugo za njom i PD. Anđelko je, dakle, ceo
radni vek proveo kao knjigovođa u PD Mrtvaja. Po prirodi tih,
nikad nije skretao pažnju na svoje prisustvo ili postojanje iako je
uvek bio prisutan tamo gde se to od njega očekivalo, i to ne samo
prisutan, već i tačan. Knjigovođa je pedantan čovek, govorili su u
selu, i pošten. Večiti neženja, u mladosti je izazivao komentare i
podsmeh seljana, neretko i koloplet pitanja koja su se svodila na
jedno te isto: zašto se nije oženio i kad će. A Anđelko kao da se
nije obazirao na to. Uvek uredno podšišan i obrijan, u pantalonama
na štraftu i ispeglanoj košulji, staloženim je korakom išao do svog
radnog mesta. U džepu košulje uvek je nosio grafitnu olovku. I
zato su neka deca mislila da je za posao knjigovođe najvažnija grafitna
olovka. Ana ga se seća dok je još bio momak, stariji od nje
ne više od pet-šest godina.
Jednom ga je pratila kad se vraćao s posla. Bilo je to prve ili
druge godine njegovog službovanja u PD-u. Primetila je da ne ide
svaki put posle posla direktno kući, već da nekad nastavi dugom krivudavom
ulicom, kojoj se nije nazirao kraj. Ta je ulica izlazila na poslednje
kuće, sve pod brojem bb, i bašte, iza kojih su se prostirala
nekad zelena, a nekad zlatna polja. Tog dana je odlučila da će saznati
kuda to Anđelko odlazi.