Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 234

232 Helena Milošević
Meni nepoznate staze vode do sveta koji toliko voliš i ljubomorno
čuvaš od pogleda, podsmeha i zla. Tvoje postojanje među vrletima
skriva sopstvene utopije. Tamo na vrhu tvog sveta sloboda i ljubav,
kao najkonfuznije od svih, postaju potpune i spojive. Znam... Zbog
toga te još više volim. Zato među nama nema traga svakodnevne jednostavnosti.
Zato sam još više opčinjena tvojom pojavom, tvojim
umom i nezamislivom smirenošću.
Znam... sve... „Bol i slava“ mog života… Nikada neće proći... A
pisanje je način da se zaboravi nezaboravno.
U tebi tinja tvoj početak, tvoj prvi zamah krilima i ponos što si na
toj steni spoznao uzvišenost svog postojanja. Vijugavim stazama ka
drugim davno osvojenim vrhovima godinama zavaravaš trag da tvoja
duša ne bi ostala prazna bez te nikada neotkrivene priče. Igraš se sa
mnom, pokazuješ mi svoje carstvo i... oduzimaš dah. Još uvek zelena
trava orošena od plača moli da ovog opčinjenog stranca ne primiš u
svoju dušu, da ne odaš kod vaših tajnih šapata, jer te nikada do kraja
neće razumeti. Moje izvorište se zlati među klasjem, gde nema te napukle
stene sa dušom. Moji suncokreti pomno prate daleku svetlost i
nežnu toplinu, pitajući se ko je bliži nebesima – da li oni, koji svojim
kretanjem čuvaju večnu nadu izdaleka, ili ti, koji rizikuješ da, opijen
kao Ikar, dobiješ, ili izgubiš sve. Goropadna stabla se zbijaju jedna uz
druga i, kao Bogorodica svoje novorođenče, ponosno grle predele koji
vrve od života. Sve to vidim... i ćutim... saznajem... o tebi. Dišem punim
plućima... i volim... tako očajnički vapim da neki vetrić u meni ostane,
da svaki put kada padnem, on veselo zaćarlija i probudi sećanje na neopisivo
savršenstvo preda mnom. Vrtiš me po savršenom krugu, ukazujući
na sve ono što u preletu svaki put zablista u tvojim setnim očima,
ne otkrivajući previše, već taman dovoljno da osetim da vreme staje,
da svi zidovi i granice nestaju i da me tvoja krila mame na let. Uz tebe
se osećam sigurnom, zaštićenom od prizemnih kikota nezrelih vilenjaka.
Tvoje krilo i moja ruka postaju jedno i počinjem da lebdim iznad
svakodnevnice. Nebo gubi svoje plavetnilo i poprima strastvenu toplinu
sočne mandarine. Tvoje oči su uprte u daljinu, u neki tamni rub ovog
narandžastog bleska. Ponovo znam šta želiš. Vetar mi raspliće kosu i ja
širim ruke u letu. Nigde nikakvog zvuka, ni pokreta. Život se pritajio
na tren u toplom humusu, u pećinama i krošnjama... iščekujući...