Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 229

227
Dunja Kešetović
(NE)PRIJATELJ
Mrak. Svetlo se pali i na sceni se nalazi samo jedan veliki raskošni
krevet, iz kog se budi devojka u dugoj beloj spavaćici. Lagano i sa
osmehom se proteže i navlači na sebe beli penjoar. Dolazi do ivice
scene i publiku koristi kao ogledalo.
Ja 1: Što bi jedna mudra žena, Ruška Jakić, rekla, dobro jutro,
lepotice!
Ja 2: Mislim da zapravo moraš da budeš lepa da bi to imalo smisla
reći.
Ja 1: Jaoj, opet ti! Mislila sam da smo završile prošli put. I ja
jesam lepa!
Ja 2: Uf, sa tim nosom? Ali dobro, šta god da ti olakša tvoju mizernu
egzistenciju.
(Zastane kao da je televizor koji je neko u tom trenutku pauzirao.
Spremači sklanjaju krevet uz jedno sramežljivo izgovoreno TEHNI-
ČKI PROBLEMI. Kraj pauze.)
Ja 2: Elem, valjda bi kad već nisi lepa, trebalo bar pametna da budeš,
ali ništa od toga. Kako ne razumeš da nikad mi nećemo završiti?
Ja 1: Hej, šta fali mom nosu? Dobro, malo je veći, ali daje mi neki
karakter.
Ja 2: A i da nekako pređemo preko tvog nosa, što je, iskreno, teško
jer... pa vidi ga. Lakše bih Kilimandžaro prešla, no dobro. Svakako
ti je koža stalno katastrofa.