Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 228

226 Marijana Čanak
„Bože me sačuvaj i poštedi takve gadosti!“
„U pogonu je bučno, ne čuješ sâm sebe kad pričaš, a njih dve... S
lica im se otkida zadovoljstvo i zbunjuje mašine, a kamoli živog čoveka!
Jel’ tebi ikad tako lepo sa mnom?“
„Prestani, ne mogu više da slušam te tvoje bljuvotine!“
„Nisam verovao da to može biti: da se kod žene stvori toliko sladostrašća!
Obe se raspukle ko prezrele smokve, pa piju sokove jedna
drugoj. Nadražuju se prstima. Da kažeš pošteno – ničim! Jer šta je
prst naspram onoga što muškarac ima? Ništa! Da su me ranije pitali,
dao bih tri prsta za dodatna tri centimetra, ne bih trepnuo dok seku!
U kakvoj sam zabludi bio – pa vama to ništa ne znači!“
***
Klara leži nepomična u polumraku, muškarac se pojavljuje i nestaje
nad njom. Šest puta brzo i kratko, jedanput sporo i silno, dugo
joj se zadržavajući nad licem. Učio je iz priručnika „Svečulno središte
u pet svezaka“, među najodanijim čitaocima poznato kao „Jebanđelje“.
Klaru boli to duboko i jako prodiranje, ali ostaje bezglasna
i nepomična. Oči su joj prilepljene za plafon. On je cima za bradu i
traži da ga gleda. U njegovim ustima vidi Silvijine zube, na čelu
njene obrve, višnje umesto usana. Njegova ruka zalepi joj se za obraz.
„O kome misliš, kurvo?“
Besno ustaje, šutne krevet i izađe tresnuvši vratima. Klarinu kožu
nagriza njegov znoj. Briše se mokrim čaršavima i ostaje da leži sklupčana
kao ptica u jajetu.