Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 230

228 Dunja Kešetović
Ja 1: Nije toliko strašno. A i tu utiču razni faktori, hormoni, stres...
Na kraju krajeva, to uopšte ne sprečava ljude da se okreću za mnom
i povremeno mi čak i priđu.
Ja 2: Gledaju zašto im se trese voda u čašama na stolu, a onda
shvate da si samo ti prolazila. A narkomani u klubovima koji bi prišli
i konju da mu griva nije ućebana, na tvoju žalost se ne računaju.
Ja 1: To nije tačno.
Ja 2: Ma jel’? Što si onda sama ceo život?
Ja 1: Pa, šta ja tu mogu, nemam sreće, nije se desilo nešto konkretno.
A ja čekam ono pravo, filmsko.
Ja 2: Gde ti živiš? Kada ćeš izaći iz te pretpubertetske faze života
i shvatiti neke stvari? Ništa nije kao na filmu.
Ja 1: Ja sam idealista, to mi je u prirodi.
Ja 2: Tebi je u prirodi da si kukavica. Zato te ljudi stalno i gaze,
zato ne možeš da opstaneš u grupama, zato ljudi ne slušaju kad hoćeš
nešto da kažeš. Plus, jednom kad se uhvatiš neke teme, ne umeš ni o
čemu drugom da pričaš. Svi kapiramo, odgledala si jedan Almodovarov
film pre dve godine, ali možeš li, molim te, da prestaneš više
o njemu da melješ?
Ja 1: Drugi ljudi su samo glasniji, a ja nemam potrebu da ih nadjačavam
i da se guram da bih bila u centru. I „Loše obrazovanje“ je
odličan film.
Ja 2: Ne, nego si slaba i čim neko pokaže da je malo jači od tebe,
ti se povinuješ i ne samo da spustiš rep, ti ga odsečeš. Jadno.
Ja 1: A šta treba da radim?
Ja 2: Da od te polovine pršljena koji imaš napraviš stabilnu kičmu.
Da budeš sigurna u sebe barem jednom u životu.
Ja 1: Pokušavam.
Ja 2: Tvoj problem je što si letargična i sve ti smeta. Zato te prijatelji
ostavljaju. Ti misliš da teraš neku svoju pravdu, zapravo sve
samo zamaraš i svi razmišljaju kada će ova zaćutati. U početku to
deluje zabavno donekle, onako malo, kao neki simpatičan mrgud, ali
onda shvate u šta su se uvalili i gledaju gde je najbliži izlaz da iskoče.
Ja 1: Ja ionako ne volim da imam previše ljudi u životu.
Ja 2: Kao da imaš izbora.
Ja 1: Imam!