Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 226

224 Marijana Čanak
Istim kažiprstom provocira lutajuća zrna u Silvijinoj nutrini, gradi
od njih pulsirajuću mandalu.
„Kakve sirene!“, Klara ponavlja pohotnim glasom. „Ni za jebati
ni za pojesti! Nas dve možemo i jedno i drugo!“
U svom poslednjem snu Silvija je nameravala da usvoji mačku.
Mačka je žuta kao dukat i mala kao krznena papuča. Sedi Silviji na
ramenu, naizmenično lizne šapu pa Silvijinu ušnu resicu. Iz Silvije
izlazi smeh zagolicanog deteta, ali joj se usne ne pomeraju.
„Vodim te kući“, kaže pa istim pokretom počeše mačku po glavi,
a sebe po vratu. Kako je zakoračila iz sna, mačka skoči na zemlju i
zalaje kao pas. Nakostrešila se, reži na Silviju i ne da joj da prođe.
Ne da joj da se probudi.
Otkako Silvije nema, Klara sve češće sanja kako gigantski crni
kavezi zaposedaju grad. Cepaju drveće, razaraju parkove, raznose
kuće, od ulične rasvete prave prašinu. Ljudi slave kaveze i hrle u njih
kao da su hramovi. Unutra se klanjaju dlakavim belim bogovima, kojima
dim izlazi na usta. Doniraju im ruke i srca. Bogovi su toliko
moćni da niko ne krvari dok ga bog kasapi, čereči, trga komade kostiju
i mesa nevidljivim sečicama i nepotkresanim noktima. Ljudi su
zahvalni bogovima jer ih oslobađaju viškova na telu, ne tražeći zauzvrat
ništa osim onoga što im već pripada. Služe im dok ne potroše
tela i dan duže.
Klara u snu ima petnaest godina. Za ruku je drži nastavnica muzičkog.
Nastavničina punđa se osipa kao prezreli maslačak, a lice joj
se jedva nazire od crnih mladeža, koji ne prestaju da rastu. Klara bi
da se otrgne, ali joj nastavnica oko zgloba zateže violinski ključ od
čelične žice. Urezuje joj se u kožu, vena pulsira do granice pucanja.
„Vreme je“, kaže nastavnica i povuče je ka ulazu u kavez.
Klara se budi uzdrhtala i oblivena hladnim znojem. Zuri u mrak i
misli na oca. Pamti kako je hipnotizerskim glasom pričao o tvornici.
Pričao je tajno, isprekidanim šapatom i sablažnjivim glasom. On i
majka mislili su da Klara spava. Ako se i probudi, suviše je mala da
bi razumela: „Dete kô dete, u svom je svetu.“ Iz svog sveta čula ga
je sopstvenim ušima, šapat se slivao kao tečnost kroz levak, a telom
joj je strujala neka vlažna toplina. Iza stisnutih kapaka reči su se pretvarale
u slike.