Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 22

20
Marija Krtinić Veckov
ju je u bolu i krvi donela na ovaj svet. Ona koja ju je držala kraj sebe
dok je još učila da diše. Ona čiji je glas prepoznavala dok je još bila
u stomaku. Ona koju je razaznala kada su mrlje u njenom pogledu
počele da postaju figure. Ona kojoj se prvoj osmehnula. Ona koja ju
je držala za ruku dok je učila da hoda i ona koja ju je pustila kad je
videla da dalje može sama.
Zvaće me i tražiće me dok ja budem zvala i tražila Olgu, ili neku
drugu ženu, koja će me svojom visprenošću i elokvencijom očarati
već pri prvom susretu. Zbog čijeg će dodira da mi se ježi koža. Čije
ću uzdahe izazivati svojim poljupcima, kao i ona moje.
A posle će samo nestati. Izgubiće se iz mog života onog trenutka
kad ja budem u potpunosti izgubljena. Kad u njoj budem videla onu
staru sebe, ona će mi obznaniti da sam za nju samo stranac. Persona
koja pomalo liči na njenu majku, koja je živela kao krava bez zvona
otkad ju je ostavio muž. Biću za nju samo duh koji je u svoj grob
odneo porodične tajne i koji sad stoji na njenim vratima zahtevajući
da joj otkrije istinu. Ali prekasno. Istina je daleko iza nje. Baš kao i
„njena“ majka.
Možda bi trebalo da popričam sa onom osobom iz ogledala. Ako
je uopšte nateram da progovori. Možda mi ona oda šta nam je činiti.
Čini mi se da dobro poznaje našu budućnost. Možda će mi otkriti i
ko je izrežirao ovu našu zapečaćenu sudbinu.
Sve mi se više čini da je Almodovar. On ne voli „sebične“ majke.