Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 207

205
Nešo Popović
TRAMVAJ
Često koristim gradski prevoz i za to postoji mnoštvo razloga. Ne
moram da razmišljam o parkiranju, benzinu, pravu prvenstva, ludacima
za volanima. Mogu lepo da čitam neku knjigu, da pustim mozak
da se odmori ili da posmatram druge ljude i situacije u kojima se nalaze.
Nekoliko puta se desilo da samo od usputne rečenice iz prevoza
napišem priču. A tek ljudi koje viđam. Čini mi se da ih ne bi smislio
ni pijani Almodovar.
Eto, pre nekoliko dana vozim se tramvajem, jutro je bilo sivo i
sumorno. Kao za inat nemam knjigu, a telefon mi prazan, pa ne mogu
da čitam neko elektronsko štivo. Šta ću, morao sam da gledam oko
sebe.
Tramvaj je stao na jednoj stanici i sa dosadom sam posmatrao
ljude koji su čekali svoj prevoz. Pažnju su mi privukla dvojica kršnih
mladića.
Visoki, krupni, bradonje, kožne jakne, Timberland čizme, ukratko
– urbane drvoseče. Pomislio bi čovek da idu ručno da poseku svako
drvo u zemlji, a i šire, kad ono – idu zapravo na event, party ili nešto
treće što se dešava u nekom klubu, kafiću ili sličnom mestu.
Koliko sam mogao da vidim kroz tramvajski prozor, o nečem su
ozbiljno razgovarali. Levi je pričao, desni je pognuo glavu i gledao
u zemlju.
Uobičajen prizor, ali u celoj slici nešto je bilo neobično.