Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 208

206 Nešo Popović
Onda sam malo bolje pogledao i sve mi je bilo jasno.
Stajali su suviše blizu jedan drugom. Nema veze to što su bili na
stanici na kojoj je gužva. Muškarac bi drugom muškarcu dozvolio
toliko prodiranje u lični prostor samo ako želi da ga tresne ili kresne.
Da nisu...? Jesu, definitivno su bili topla braća. Pomisliš, alfa
mužjaci, predvodnici čopora, kad ono – cvrc. Neverovatno je kako
izgled može da prevari i kako svi robujemo predrasudama.
Da se razumemo, što se mene tiče, može da me privuče samo žensko
čeljade sa oblinama. Sa druge strane, nemam ništa ni protiv toplih
ni protiv hladnih, ni pravih ni krivih, ni belih ni crnih, sve dok su
ljudi, a ne stoka i dok ne pokušavaju da me ubede u svoje stavove.
Pogođen saznanjem, podrobnije sam ih posmatrao. Srećom,
ispred nas je bio zastoj, tramvaj nikako da krene. Sad kad sam bolje
razumeo, slika mi je bila jasnija.
Jedan je bio tužan i pokunjen, ko zna šta ga je pogodilo, a drugi
je želeo da ga uteši. Prosto sam osetio koliko su želeli da se zagrle,
ali se krajnjim naporom volje suzdržavaju. Nije preporučljivo za dvojicu
muškaraca na Balkanu da javno razmenjuju nežnosti.
A onda sam primetio još jedan mali detalj, nešto što nije mogao
da vidi niko na stanici, a verovatno i niko drugi iz tramvaja. Ko će
još obraćati pažnju na ljude koji nas okružuju?
Spustio sam pogled i video da se dodiruju vrhovima čizama. I taj
mali dodir ih je činio bliskijima nego da stajali zagrljeni.
Kratak pogled, ovlašan dodir, nežna reč su možda samo sitnice.
Ali one čine vezu, a ne krupne reči – i to često zaboravljamo.
Tramvaj je krenuo i ostavio urbane drvoseče na stanici. Osmehnuo
sam se i dan je iznenada postao vedriji…