Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Página 206

204 Adrijana Krsmanović
Otad ceo svet vidim u dve nijanse.
U tamnocrvenoj, omamljujućoj poput dobrog vina.
I u matcrnoj, poput granita za nadgrobne spomenike.
To su boje svih mojih tajni, koje joj nikada nisam otkrila.
Ali nije baš sve tako crno.
Daltonizam savršeno pristaje mojoj novoj profesiji.
Ta profesija mi, za promenu, najzad pokriva sve račune.
Od tog prvog puta, ne razlikujem više mrtve od živih. I jedni i
drugi su iste nijanse i ponekad oko vrata imaju bajkovite grimizne
ešarpe, koje mi šapuću sve njihove tajne, pod uslovom da svoj posao
odradim profesionalno. Samo što sada više ne osećam ništa.
I da, mirno spavam svake noći.
Više mi ništa nije baš bitno.
Najzad, svi ćemo umreti.
Na ovaj ili onaj način.
Neki pre, a neki kasnije…
Živeli.