Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Seite 204

202 Adrijana Krsmanović
„Nije tekst. Fotka od sinoć.“
Uzdahnula je, pogledala me mirno i odmahnula rukom.
„To je moja stvar. Ja ću to da rešim.“
„A mene? Kako ćeš mene da rešiš?“
„Ej, mala, ne zanosi se. Mislila sam da ti je od starta sve jasno.
Ne mogu sada o tome da pričam, niti to želim. Imam preča posla. Idi
radi.“
„Dajem otkaz.“
„Ne daješ otkaz. Samo si povređena i to je okej. Idi radi.“
„Javite mi kad legne plata. Isprazniću fioke do kraja dana. Prijatno.“
„Da ti nije palo na pamet. Ti si nam najbolji igrač u timu. U ovom
trenutku nije dobro za agenciju da daš otkaz. Trebaju nam dobri novinari.“
„Bitno je da agenciji trebam. Sve se vrti oko čitanosti, zar ne?“
„Ne stoji ti sarkazam. Idi, završi taj tekst, treba nam za naslovnu
stranu.“
„Završila sam. I tekst i karijeru ovde. Poslaću ti mejl sa zahtevom
za raskid ugovora do kraja radnog vremena. Zbogom.“
Okrenula sam se i uputila ka vratima.
„Ma, kako hoćeš. Tvoja stvar. Potrebna si agenciji, sad više nego
ikad. Ali ako je to tvoj izbor, onda jebiga. Lepo sam ti rekla da volim
štikle i haljine…“
U sekundi sam se stvorila pored njenog stola. Kao da ponovo gledam
Almodovarov film ležeći kraj nje. Narednog trena osvanuli su
krvavi cvetovi. Raširila je zenice, zaustivši da mi u lice saspe još
neku od svojih ironičnih opaski, ali preko njenih usana više nije prešla
nijedna reč. Samo odvratan zvuk, koji nikada neću zaboraviti. Već
u sledećem trenutku preko njenog lica rasula se neverica. Pogled joj
se zamutio, kao pred orgazam. Pokušala je da izgovori još nešto, ali
to što je dopiralo ispod cvetova boje rđe nimalo nije ličilo na njene
uzdahe koji su mi se urezivali u mozak u noćima koje smo provodile
u mom stanu. To telo na kožnoj fotelji se trzalo nekoliko minuta i
ispuštalo te odvratne zvuke koji će u meni ostati do kraja života. Krvavi
cvetovi su kao nekakva čudesna ešarpa klizili sa njenog vrata
niz kožni tapacir i tonuli u skupi tepih boje ćilibara, poput tajni. Ta