Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 20

18
Marija Krtinić Veckov
želela da radim. Ne priliči joj. A kad to ipak uradi, protiv svoje volje,
kao da priziva neku zlu kob.
Osećam se kao zarobljenik u telu te starije glumice, koja sada igra
glavnu ulogu u mom životu. Te osobe koja mi je prevrnula kožu naopačke,
kao da je tek letnja haljina.
A tako silno želim da se ponovo zaljubim, da mi se koža naježi
od sreće kad je ugledam. Kao onda kad sam prvi put srela Olgu. U
vozu. Poželela sam odmah da je zagrlim i poljubim. Da osetim pod
svojim prstima kako se njena koža ježi od mog dodira. To mi se nikada
ranije nije dogodilo. Nisam mogla da pustim vreme da pokreće
naše sudbine. Mislila sam da smo same reditelji naših života, koje
ćemo otada živeti zajedno – upletenih prstiju.
Tako je bilo i na našem poslednjem susretu. Šetale smo se Zvezdarskom
šumom. Kako smo skrenule na jednu od onih divljih staza,
poželela sam je. Samo za sebe. Snažno sam je zagrlila i poljubila,
kao da je ceo svet postao samo naš, čim smo se našle u tom polumraku.
„Lišće šušti, ali ne otkriva skriveno“, naivno sam pomislila.
Na njen prvi dodir, u glavi su počele da mi se odvijaju slike. Kako
mi skida košulju i ljubi gole grudi, dok ruku zavlači pod moju suknju,
tražeći „cvet moje tajne“. Grli me i steže, osluškujući znakove mog
zadovoljstva, kao što i ja činim, brojeći njene uzdahe u svoje pobede.
Sva moja maštanja raspršila su se kao polomljeno staklo, a srča
mi se zarila duboko pod kožu. Iste sekunde sam počela da krvarim.
Osećala sam kako se toplina razliva po celom mom telu, da bi zatim
sve bujice počele da se vraćaju ka svom izvoru - mojoj glavi. Vreloj
i mutnoj.
Tu, na tom skrivenom puteljku gradske šume, čula sam „mama!“,
pre nego što sam ostala bez vazduha. „Tata, spasi je! Ta žena je davi!“
Bio je to glas moje kćerke.
Da nije bilo nje, možda bi se Milan i pravio da me nije video, da
ne zna šta se događa, kao mnogo puta pre toga. To je već postalo deo
naše bračne rutine. Kada mu javim da ostajem duže na fakultetu, on
ni ne pita šta je razlog, kada ću doći, ko će me dovesti... Nije više
pitao ni ko mi šalje poruke u pola noći. Ni kome telefoniram iz kupatila.
Zavukao je glavu u pesak, kao i za sve druge stvari u životu.
Kako je već naučio, odrastajući pored svoje agresivne i ljubomorne