Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 19

17
Marija Krtinić Veckov
ALMODOVAR
Ima jedna scena u onom filmu Pedra Almodovara „Hulijeta“, ili
tako nešto, negde na dve trećine radnje, kad glavnu junakinju, tu Hulijetu,
nakon smrti muža ćerka vadi iz kade i stavlja u stolicu. Pa joj
polagano briše telo i kosu tako da je ne vidimo dok to radi. A kad joj
skloni peškir sa lica, to više nije ona, nego neka druga žena. Starija.
Ozbiljnija.
To se nedavno dogodilo i meni. Stajala sam nakon tuširanja u bademantilu,
u kupatilu, i pokušavala da pokupim svu vodu sa sebe.
Savila sam se kako bih uvila kosu u mali peškir. A kad sam se podigla
i pogledala u zamagljeno ogledalo, to više nisam bila ja, nego neko
drugi. Nisam poznavala od ranije taj lik žene u staklu. Podsećala me
je pomalo na moju majku, ili pre na tetku. Onu što ju je muž ostavio
pre trideset godina, pa je posle, do smrti, živela kao krava bez zvona.
Izgubljena i izbezumljena. Na ivici nervnog sloma.
Ta starija i ozbiljnija gospođa bez osmeha na licu nije se ušunjala
u moj život postepeno, iz prikrajka, korak po korak. Naprotiv. Ušla
je naglo i sve okrenula naglavačke. Baš kao u tom Almodovarovom
filmu.
Ima neki prazan pogled, koji svakoj stvari na koju baci oko, daje
tužno i mračno značenje. Po licu su joj one ružne bore zbog kojih se
plašiš da se nasmeješ da ti se slučajno ne useku dublje u kožu. Strogost
i ozbiljnost joj ne dozvoljavaju da čini ono što sam ja još uvek