Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 199

197
Adrijana Krsmanović
UBICA SE NE RAĐA.
UBICOM SE POSTAJE.
Znam. Sve ono što mediji pišu u člancima crne hronike. Radila
sam kao novinar predugo. Znam svaki korak u toj koreografiji, pozadinu
takvih tekstova i njihovu svrhu. Članak crne hronike treba u
čitaocu da pokrene niske strasti, da na površinu izvuče njegove skrivene
demone, koje krije od sebe samog, da ga uveri da je on još u
„bezbednoj“ grupi. Da je normalan i da nije izgubio ljudskost. Počinioci
tih dela prikazani su kao čisto zlo, kao poremećeni ili psihički
labilni ljudi, za koje se moglo pretpostaviti da će u nekom trenutku
iskliznuti iz kategorije „ljudskog“ i “normalnog“. Svako ko pročita
takav jedan tekst na kraju zaista poveruje da su osobe koje stoje iza
tih nedela ili potpuno zle ili potpuno lude. Posle svega, mogu slobodno
da kažem da mi ništa ljudsko nije strano, iako iz drugog ugla
možda i ja nekom delujem nastrano.
Znam da se ubica ne rađa. Ubicom se postaje, život te natera da
to postaneš. Uprkos floskulama, kojima motivacioni govornici ispiraju
mozak naivnom javnom mnjenju, i uprkos člancima, kojima to
isto javno mnjenje ispira usta, u životu ne možeš baš uvek da biraš.
Desi se, jednostavno.
Veruj mi, znam to. Gledala sam demonima u oči predugo.
Nije to preterano zahtevan posao, ili bar tako kažu. Ima mnogo
gorih. Poput onih koji ti uzmu poslednji gram snage. Onih od kojih
te boli celo telo, od kojih možeš da umreš ako ne paziš. U poređenju