Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 198

196
Dunja Milanković
možda se i nešto desi. Ja za razliku od tebe ne znam koja je moja budućnost,
tako da samo mogu sve da prihvatim bez garancija i nastavim
da se borim sa nadom da će biti bolje ili da ću izaći kao bolja osoba.”
„Dobro, onda. Prihvatam tvoju ponudu. Kada se dešava to gledanje
filma?”, Vidija je upitala pa smo se neko vreme dogovarale o susretu,
vremenu i ostalim potrebnim detaljima. Dok smo pričale, zazvonio
mi je telefon, pa sam pogledala kakvu poruku sam dobila. „Dobro je,
napokon mogu da idem kući“, rekla sam, radujući se odlasku kući i
leganju u krevet. „Gde živiš?“, htela je Vidija pa sam joj rekla. „Znam
gde se to nalazi. Ako hoćeš, mogu da te odvezem kolima“, ponudila
je i ja sam na trenutak bila iznenađena, a onda sam se setila da Vidija
može da vidi skoru budućnost, pa je verovatno zbog toga znala da mi
je auto na popravci. „Može, zašto da ne“, odgovorila sam i odlučila
da je ovo poznanstvo prilično dobro počelo – dobila sam i besplatnu
vožnju kući. I ono mleko čudne boje.
„Vidija, da li je ono mleko koje si mi dala, neka vrsta leka ili tako
nešto?“, upitala sam je jer već duže vreme nisam osećala bol u mišićima
i na licu. Jeste da me je iscelila Mirija, ali bol obično ne nestaje
tako brzo. Vidija je klimnula i rekla: „Da, jeste. Obično pomaže kod
velikih bolova u mišićima i grlu. Pretpostavila sam da će i tebi pomoći.
A boja je izabrana zato što je verovatnoća da ćeš je odbiti, bila najmanja.“
Na to sam podigla obrvu i pitala zaintrigirano: „Reagovala bih
drugačije na drugu boju? Na primer, da si mi dala žutu umesto tirkiznu,
šta bi se desilo?“ Krenula je da nabraja sve moje moguće reakcije.
Nisam više mogla da izdržim i pukla sam od smeha. Vidija i cela
njena pojava mi je bila vrlo zanimljiva i bila sam joj zahvalna na pomoći.
Jesam joj rekla da je nekad bolje ne znati neke stvari, ali sam
osećala da želim da znam više o njoj, kao što, očigledno, i ona želi da
zna više o meni. Bar mi je tako rekla i bar mi se tako čini. Zasad između
nas nema nikakvih osećanja, ali možda će ih biti u budućnosti.
To je barem ono u šta veruje Vidija. Ja nikada nisam verovala previše
u sudbinu ili srodne duše, ali ko zna, možda Amifi znaju o tome više
nego mi ljudi. Ako ništa drugo, možemo da vidimo kako će ovaj
eksperiment proći i onda ćemo da postavljamo naše hipoteze. Za početak
mogu da saznam odakle potiče to mleko tirkizne boje i kakav
je ukus ako ima neku drugi boju.