Pismo za Estebana i druge priče August 2020

Mleko tirkizne boje 195 „Zbog čega ti je ova situacija u budućnosti bila interesantna?“, pitala sam zaintrigirana tom temom i pre nego što je odgovorila, dodala sam još jedno pitanje, kojeg sam se setila u trenutku: „I kako taj tvoj budući vid funkcioniše? Jel’ vidiš samo jednu moguću budućnost ili više mogućnosti ka kojima bi budućnost mogla da ide?“ Njeno lice se malo izobličilo u nešto što je ličilo na osmeh i počela je da odgovara na moja pitanja: „Tvoja druga opcija u mom snu je mnogo tačnija nego prva. Vidim nekoliko puteva, obično tri, na koje bi budućnost mogla da se račva i uz pomoć dedukcije i logike biram put za koji mislim da je najbolji. Ono što je ovaj trenutak odvojilo od mnogo drugih jeste ceo spektar i broj mogućnosti –znači, više od tri – koje se povećavaju svakog trenutka koji provedem sa tobom. Ne znam da li vi taj koncept imate u vašoj kulturi, ali u mojoj mi to zovemo Predodređeni.“ Razmislila sam malo o tome što je rekla pre nego što sam se odlučila da naglas izgovorim: „To je interesantan način da se objasni. Mislim da razumem na šta misliš. A taj koncept mi pomalo zvuči kao srodne duše u našoj kulturi, koje se nekad sreću, nekad ne, ali skoro uvek završavaju zajedno ili kao ljubavnici ili kao prijatelji. Nekad imaju poseban znak po kom možeš da ih prepoznaš, nekad ne. Jel’ to nešto slično Predodređenima u tvojoj kulturi?“ Na trenutak mi se učinilo da je neka emocija prešla preko njenog lica, ali kad sam podigla glavu da je bolje pogledam, Vidija je ponovo imala svoje staro pokeraško lice. „Znači, misliš da smo srodne duše, a? Pa, to uvek možemo lako da proverimo. Hoćeš sa mnom i nekim mojim prijateljicama da idemo da gledamo film ’Sve o mojoj majci’? Biće kao kućni bioskop, imaćemo kokice i ćebad i tračeve. Šta kažeš?“ Možda sam išla malo prebrzo i prihvatila ovu teoriju bez dokaza, ali šta da kažem? Moj život je, ako ne računamo poneku borbu, prilično dosadan. A ovo bi moglo da bude dobar eksperiment, koji bi mi malo razmrdao život. „Prihvatila si ovo baš brzo? Da li si sigurna da hoćeš da ideš ovom putanjom?“, pitala je i da sam mogla bolje da je čitam, znala bih da li je stvarno bila zabrinuta ili sam samo imala taj osećaj. To je još jedan razlog zašto sam htela da prihvatim njenu ponudu. Htela sam da naučim kako da čitam Amife. To će mi možda pomoći u sklapanju ugovora sa njima u budućnosti. Slegnula sam ramenima i rekla nonšalantno: „Zašto da ne? Zvuči kao interesantan eksperiment, a

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 197