Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Página 193

191
Dunja Milanković
MLEKO TIRKIZNE BOJE
„I sa ovim završavamo ovu poslovnu konferenciju“, moja koleginica
je glasno izjavila i spustila se sa podijuma na kome je stajala.
Mogao se čuti kolektivan uzdah olakšanja i masa je krenula ka izlazu,
mnogo brže nego što bi se to smatralo prihvatljivim. Naravno, niko to
nikad ne bi rekao. Mogu bez ironije reći da volim svoj posao, ali ove
konferencije su ponekad... manje nego interesantne. Zato što sam
mnogo profesionalnija (laž) nego oni, među poslednjima sam izašla iz
sale, u kojoj se održavala prezentacija. To jest, to je izgovor koji sam
koristila da bih sebe ubedila da moj spor hod nije posledica borbe u
koju sam nerado uključena, već da za njega postoji mnogo bolji i plemenitiji
razlog. Moja šljiva na oku uopšte nije pomagala da prodam
taj razlog, ali čoveku je nekad samo trud ostao, tako da ću se truditi
dok ne uspem da ubedim i sebe i druge. Izašla sam iz sale, hodajući
nogu pred nogu, dok su drugi ljudi prolazili pored mene u žurbi, a neki
su mi se javljali i želeli mi da ozdravim brzo (kao da sam bolesna, a ne
prebijena). Sve što sam mogla da uradim, bilo je da im se zahvalim i
pokušam što pre da se izvučem iz razgovora, ali pristojno. Nekima je
moj lažni osmeh rekao sve i oni nisu tupili duže nego što treba, ali nekima
ni moji kratki odgovori nisu pomogli da shvate šta se dešava.
Kad sam napokon uspela da se izvučem iz gomile komentara i
dobrih želja i ušla u sobu, u kojoj nije bilo nikog, ispustila sam dug
i umoran uzdah. Kroz otvorena vrata je ušla moja prijateljica. Izgledala
je odlično, kao i uvek. „Joj, izgledaš grozno, Lacija. Šta ti se de-