Pismo za Estebana i druge priče August 2020

192 Dunja Milanković silo?“, pitala je zabrinuto i brzo stala pored mene. Njeni prsti su lebdeli u vazduhu dok je čekala da joj dopustim da me dodirne. „Da, pa, obično kada te neko napadne, ne izađeš iz borbe izgledajući kao model, to je sigurno“, rekla sam sarkastično i klimnula, pa je ona krenula na posao sa svojim magičnim prstima. To je jedna od prednosti ove intergalaktične kompanije, po mom mišljenju. Puna je različitih vrsta skupljenih na jednom mestu, pa saznaš mnogo toga što ne bi saznao nigde drugde. Na primer, isceliteljske moći Madibus vrste. Najviše koriste prste, ali mogu da koriste bilo koji drugi deo tela sa istom efikasnošću. Samo treba da vežbaju. Humanoidnog su oblika tela, njihova koža je plave boje, a kosa obično bele ili jarkocrvene. Interesantna kombinacija, znam. Pitala sam jednom Miriju zbog čega je to tako. Ona je priznala da ne zna, ali da je čula da verovatno ima veze sa njihovom planetom i hemikalijama koje se nalaze u njihovoj atmosferi. „A i konferencija nije mnogo pomogla“, dodala sam kasnije, a Mirija se namrštila. „Zaboga, nije ti dozvolila da bar jednu konferenciju propustiš, zar je bila baš toliko bitna?“ Slegnula sam ramenima i odgovorila: „Očigledno ni masnica na oku me ne može spasti od dosadnih konferencija. I ne, nije na njoj bilo predstavljeno ništa zanimljivo ni novo. Ali ti znaš moju šeficu, sve dok postoji šansa i mogućnost, moram da budem tamo.“ Mirija je samo odmahnula glavom i jače pritisla prste na moje oko. „Stvarno, koliko god ona dobro radila i donosila dobre odluke, nekad stvarno mrzim tvoju šeficu“, priznala je moja prijateljica i ja sam se neverbalno složila. „Još uvek mi nisi odgovorila kako si dobila ovu masnicu i zbog čega tako držiš nogu?“, Mirija je nastavila da me ispituje i ja sam razumela da me verovatno neće pustiti bez odgovora. „Neki Lupuki su krenuli da me vređaju, pa sam im vratila milo za drago i onda se cela situacija malo izmakla kontroli.“ Mirija je zakolutala očima, pokazujući kako je moj izbor reči uopšte nije zabavljao, što je šteta. Mislim da je bio prilično pametan. „Kako to da se tebi stalno dešavaju ovakve stvari? Ja ovde treniram razne borilačke veštine, ali mene niko ne izaziva. A ti nekako uvek upadneš u neke glupe borbe, i to uvek kad ja nisam tu da ti čuvam leđa. Da li si im bar vratila sa nekoliko dobro ciljanih udaraca pesnicom?”, Mirija je pitala sa osmehom koji je obećavao bol i onda sam znala da mi je

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 194