Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 185

Tražiš? 183
to uradio jer bih onda morao da ispričam sve, što bi značilo i da se
autujem. Mada, možda bih i uradio to za tebe, ko zna. Ali dobro, to
sam samo ja, koji uvek naslućuje ono najgore. Verovatno nije ništa
strašno. Verovatno ste bili u vezi, pošto ti sigurno nisi za kombinacije,
pa si ga šutnuo jer je posesivan i dosadan, da bi onda on zbog toga
postao posesivan i psihotičan. Dobro, samo nek nije dosadno.
Cele noći nisam spavao. Samo sam gledao ka njegovoj kući, pokušavao
sam dvogledom da ga pratim, ali džabe. Samo sam video da
su svetla još dugo bila upaljena. Sledećeg jutra sam bio u nesmanjenoj
pripravnosti, čekajući da se nešto desi. A šta god da se bude desilo,
ja ću pratiti. Nisam imao nikakav plan, niti sam razmišljao o
mogućim posledicama. Kad si ti u pitanju, nećeš verovati na šta sam
sve spreman. A i nije zločin pratiti onog koji druge prati.
Konačno je oko devet izašao sa sportskom torbom i otišao do teretane,
i to baš one u koju sam se toliko kanio da se upišem. Hvala
bogu da sam po tom pitanju još lenji nego sa dejtovima. Koliko sam
video kroz prozor, delovao je veoma besno dok je dizao tegove, ali
dobro, svi u toj situaciji deluju tako. I proveravao je telefon možda
malo češće nego što bi trebalo. Vratio se kući i ponovo izašao oko
jedan, sad obučen za posao. Kolima sam ga pratio do radnog mesta
– Instituta za mentalno zdravlje. Tamo sam ja oduvek želeo da radim!
Možda bih i uspeo da sam kao on, uporniji i napadniji. Mada, opet,
pre će biti da je otišao po neku terapiju. I to pozamašnu jer je izašao
u šest. Vratio se kući, gde je ostao do večeri. Tu me je već napustio
početni entuzijazam i zamenio ga je ozbiljan strah kad sam shvatio
da pratim duševnog bolesnika koji može da podigne hiljadu kila iz
benča. Odlučio sam da više ništa ne preduzimam, ali sam nastavio
da zurim u njegovu kuću. Aktivno praćenje više ne, pasivno – što da
ne. Pokušao sam da radim nešto drugo, ali ne ide, samo sam mislio
o tebi i njemu, pa o tebi i meni, dok sam ono o njemu i meni odavno
potisnuo. I taman kad me je i ta znatiželja ostavila, negde oko sat
posle ponoći, izašao je ponovo. Istog momenta sam zaboravio na ono
da neću ništa više preduzimati i na sigurnoj razdaljini sam krenuo za
njim. Išao je nekoliko skoro pustih ulica užurbanim hodom, a onda
skrenuo u jednu sporednu. Provukao se između dve kuće kroz uzani
prolaz, preskočio ogradu i našao se u dvorištu, sa zadnje strane jedne