Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Seite 170

168
Vladimir Petrović
trenuci u mom životu... No dođe naš rastanak. Ode on nazad u bogosloviju.
Bez njega da živim ne mogu. Osećam to. Boli me
svaki dan kad on nije tu. I njemu isto. Piše mi pisma kako mu je
tamo u bogosloviji, kako mu nedostajem, kako mu nedostaju naše
šetnje i razgovori.
Vrati se na zimu. Opet isto, opet se skoro svaki dan viđamo. U
meni srce tuče, ’oće da pukne kad god ga vidim.
Vrati se opet na leto. Preostala mu još jedna godina da završi bogosloviju
i da u manastir ide. A ja na to plačem... Nemoj da se smeješ.
Možda ovo smešno zvuči, možda je i tugaljivo, al’ tako je bilo.
Govorim mu kako ću teško živeti bez njega. I on meni istu stvar
govori. I tako se to desi. Plače on, plačem ja. Gledamo se. Ustane on
da me zagrli, al’ to se pretvori u nešto drugo. Dodiruje me prstima
po obrazima, briše mi suze. Približava svoje lice mom, nećka se,
gleda kako ću to prihvatim. I onda me poljubi.
Ostalo sve bude kako treba da bude. Gotovo svaki slobodan trenutak
provodimo zajedno. Smejemo se, pričamo sve što nam padne
na pamet, radujemo se kao nikad u životu. Vreme uglavnom provodimo
u šumi, tako se skrivamo od drugih. A i imalo je šta da se skriva.
Jedino o budućnosti ne govorimo. Od onog dana to ne činimo ni on
ni ja. Valjda se bojimo tih reči, znamo šta će da bude posle njih. Кako
meseci prolaze, postajemo razdražljivi, nesmotreni. Sad mi deluje
kao da smo to obojica želeli, kao da smo obojica tražili nešto ili nekoga
ko će da reši celu stvar umesto nas.
Kasno je veče bilo. Ja se vraćam s njim iz šume. Rastajemo se
kod čardaka u mom dvorištu. Još sedam dana i on odlazi. Hukćemo
obojica, ne znamo šta da kažemo jedno drugom. Zato se ljubimo. Da
nelagodnost nekako zabašurimo. Više se ni ne obaziremo da li će nas
ko videti.
A videla nas je moja majka. Nije nas prekinula, samo nas je gledala.
I trudila se da na mestu ne umre, kako mi je kasnije rekla. Tačnije,
kako je vrištala. Кao što je i vrištala da sam bolesnik, nastran
čovek, pogan i izrod, da me ona takvog u kući neće trpeti, da će ocu
sve reći, da će me ubiti, da sam sramota najveća, ološ najgori...
Sutra je to i njemu rekla. I još zapretila da će sve reći njegovim
roditeljima, da će otići i kod crkvenih vlasti da im to kaže. Pa nek