Pismo za Estebana i druge priče August 2020

Tajne 167 države ako si u boga verovao. Što je i razumljivo. Partija govori da boga nema, a ti bi da u isto vreme budeš i član partije i da veruješ u boga. Pa, ne može tako. Al’ na tome je i ostalo. U crkvu si bio slobodan da ideš, to ti ja garantujem. I crkva je bila slobodna da ispoveda svoje učenje, jedino što joj je bilo zabranjeno da se u politiku i državne stvari meša. Sad se to sve preokrenulo. Al’ da ti se ja vratim na stvar. Znao sam ja njega odranije, ali se nikada nismo družili. Udaljene su nam kuće bile, a i velika je razlika u godinama bila. Dve godine razlike u tom periodu života mnogo znače. Sad se to promenilo. Mi smo počeli da se družimo. I to ponajviše zbog naših godina. Sem popa, u crkvi nedeljom nikog nije bilo. Tri babe najviše, a i one su tu zato što im je dosadno, pa da nekako vreme prekrate. Jedino nas dvojica vršnjaci. I tako sve krene. On peva na liturgiji, ja ga slušam. Mnogo je lep glas imô. I u sebi se molim bogu da mi greh oprosti. Što takve misli imam. Al’ đavola, umesto da mi bog misli okrene, one postadoše još češće. O njemu sanjam. Gledam njegov osmeh, gledam kako peva lepo, kako lepo izgleda, stvarno je lep momak bio, i eto, šta da ti kažem, zaljubim se ja u njega. Posle shvatim da je to isto i sa njegove strane. U prvo vreme mislim da je njegovo ponašanje drugarsko. Što mi se osmehuje, što je radostan kad me vidi, znaš i sam kako to ide. Al’ nije to bilo po sredi. Shvatio sam to tek posle. Onda kad smo baš počeli da se družimo. Bio je letnji raspust. Meni prvi pre srednje škole, poljoprivrednu sam upisao. On završio drugi razred bogoslovije. Seoske obaveze završiš, onda si slobodan. Pogotovo nedeljom. A tu nedelju uglavnom zajedno provodimo. Pričamo, smejemo se, šetamo se šumom. On mi govori kako ga niko ne shvata, kako mu otac i majka zameraju što se u bogosloviju upisô, kako sebe vidi samo u crkvi. Ispoveda mi se da planira da u manastir ode. Sebe ne vidi sa nekom ženom, nema protiv njih ništa, da ne pomislim nešto pogrešno, al’ mu one nisu zanimljive. Isto mu se i ja ispovedam kako me niko ne razume, kako sanjam da iz sela pobegnem, kako su ovde ljudi tupavi, prosti i neobrazovani... Tako prolaze meseci. Mi se ne razdvajamo. A kad ti vreme tako lepo bude, ono očas prođe. Ne znam da li si ikad doživeo... Doživećeš... Nadam se barem. Prošlo je mnogo vremena otad, al’ to su i dalje najlepši

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 169