Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 168

166
Vladimir Petrović
ništa nisu značile. Trudio sam se, nije da nisam, da i ja pokažem interesovanje
za njih. Zajedno sa drugovima sam izvirivao u njihov
klozet, sačekivô ih u dvorištu škole i savatavô, kako smo tad, tikvani,
govorili. Prosto, trudio sam se da se ne razlikujem od njih. Ali sam
osećô da to nije to. Da me to ne ispunjava.
Shvatio sam to brzo. Tokom dečačke igre. Verovatno je toga bilo
i kod vas. Neko od drugova nabavi časopis za odrasle i krenemo zajedno
da se pipamo negde skriveni. Svako za sebe, razume se. Upoređujemo
se, gledamo, komentarišemo... Dečja posla. Al’ ne i za
mene. Ja gledam moje drugove, gledam ih i vidim – to je to. To me
privlači. Posle sve to zamišljam i prisećam se mojih golih drugova
kad sam sâm.
I tako prolazi vreme. Prihvatim to, koliko sam mogao to da prihvatim.
Najveći problem – što je i jedini problem, kako sad vidim –
jeste moja razlika. A ona dovodi do svih kasnijih nedaća. Ponajviše
onih u našoj glavi. Pa, kakvi smo to mi, zašto smo felerični, ko nas
je tako prokleo, zašto nas bog kažnjava... tako nekako. I sva se ta pitanja
u glavi mešaju. Sve dok ne pukneš.
Meni je bilo još gore jer su moji roditelji bili vernici. Ili barem
vernici kako se to shvata kod nas. U crkvu su išli nekoliko puta godišnje,
obavezno za velike praznike i na dan slave, palili sveće i držali
ikonu u kući. Na tome se završavalo. Post, verska pravila, ono što
piše u Bibliji – sve je to za njih bilo potpuno strano. I za mene, ali
sam verovô u boga tad. I strašio sam se njegove kazne. Niko mi to
nije rekao, ali sam ja razumeo, valjda zato što se razlikujem od drugih,
da su te moje misli veliki greh. Pa, čovek je za ženu stvoren, a
ne čovek za čoveka. Tako nekako. I zato sam u crkvu počeo da idem.
Da okajem svoj greh.
Tad sam upoznao njega. Dve godine je bio stariji od mene. Ime
mu ne pominjem, razumećeš zašto. On je u popovsku školu išô. Jedini
u našem selu, sigurno i u okolini. Tad ti to nije bilo nešto privlačno.
Nije neku veliku korist donosilo. Uopšte, crkva je tad bila
neprivlačna. I ne toliko što su komunisti bili na vlasti, nego više
ovako. Moram da ti to objasnim, mlad si, pa to ne pamtiš. U to vreme
crkvu vlast nije dirala, ali je nije ni podržavala. Slobodan si bio da u
nju ideš, niko ti to nije branio, ali nisi mogao da očekuješ nešto od