Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 167

165
Vladimir Petrović
TAJNE
I ona i ja smo znali, ja bolje nego ona,
da je ljubav nešto što se ili mora, ili ne može.
Borislav Mihajlović Mihiz, Banović Strahinja
Ide po kući ovih dana i sikće. Oči mu se zakrvavile. Tačno vidiš,
pobio bi ih sve, samo da može. I bogoradi kako su to izrodi, pogan
koja ne zaslužuje da živi, bolesnici, sve što je na televiziji čuo. I ono
što su popovi pričali, njima najviše veruje. Kaže mi, sprema se da
ide za Beograd. Da ih pobije sve. Ne zaslužuju ti da žive.
Slušam ga i ćutim. I ne znam šta da mislim dok ga slušam. Ne
mogu da ti to opišem. Žao mi je što je takav ispô, još više što sam ja
za to kriv. U isto vreme mi je smešna ta njegova priča. Želim da ga
pozovem i da mu kažem sve. Da ga upitam dal’ bi tako i svog oca?
Jesam li i ja bolesnik koga treba ubiti? Samo što ne smem to, znam
šta će biti odgovor. Jesi, ćale, bolesnik si. I jeste, treba te ubiti.
A i ne bi mi verovô. Tako bi bilo... Toga kod nas nema, čuo sam
to bezbroj puta. Čuo si i ti to sigurno. To su neki izrodi, koji su došli
sa strane da bolest seju i da nas upropaste. I tu se priča završava. Za
njih barem. Nama tek počinje...
Osetio sam to još kao mali, ne znam kako je bilo kod tebe. Onda
kada se kod svih to budilo, i kod mene se ispoljilo. Sa jednom, i to
velikom, razlikom. Dok su drugove privlačile devojčice, meni one