Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 164

162
Dušan Pavlović
ničkog dana pretvarala u mulj. Gornja nota parfema zvanog Osveta
je zavodljivi, hrabri miris moći. Sredina se otvara brzo, nudeći draži
krvave ekstaze. Ali bazni tonovi bili su trulež, praznina i govno. A ja
sam se okupala u Osveti. Gledala sam ostatke Nedeljinog raskomadanog
tela. Pitala sam se ko je tu žrtva zločina iz strasti, on ili ja? Na
putu do kupatila, saplela sam se o njegovu nogu, koja kao da je bila
iščupana golim rukama. Na butini sam prepoznala tetovažu slomljenog
cveta. Povraćala sam po podu, dok su mi pred očima bile slike
lomače na kojoj me spaljuju. Koža mi je gorela, a agonija postajala
moja stvarnost. Uspela sam da se dovučem do kade i pustim vodu.
Provela sam sate pod tim mlazom. Prvo sam ledenom gasila požar, a
zatim vrelom pokušavala da pročistim grozničave misli. Kada sam
se osetila sposobnom da ustanem, napolju je ponovo bio mrak. Prošla
sam kroz hodnik zatvorenih očiju. Kod vrata sam zgrabila mantil, telefon
i Nedeljine ključeve od kola. Dok sam istrčavala iz zgrade,
shvatila sam da sam bosa, ali nije bilo šanse da se ikada više vratim
tamo. Odvezla sam se, ne znajući tačno kuda idem. Izašla sam iz
grada i uključila se na auto-put.
Gutali smo kilometre. Mogla sam da se zakunem da Nedeljin auto
plače i rekla sam izvini milijardu puta. Osećala sam kako se trese od
tuge, ali kao i Nedelja, bio je dobar i nije me izdao. Crkao je na nekoj
uzbrdici kada sam već bila dovoljno daleko od svega. Dovoljno daleko
da mogu da dišem. Zapalila sam ga kao u nekom ritualu i nastavila
da hodam kroz šumu i mrak. Pitala sam drveće, travu i trnje da
li čovek može da se iskupi za svoje greške. Samo su slegali ramenima,
neraspoloženi za laž. Ko je ubio Nedelju? Ti ili ja? Ko je slomio
cvet? Ti ili ja? Kuda su nestale boje? Da li si ih ti odneo ili sam
prestala da ih vidim zaslepljena nekom maloumnom opsesijom?
Ne znam kada sam se srušila i zaspala. Ili pala u nesvest. Kada
sam otvorila oči, nezadovoljna što sam još živa, nebo iznad mene
bilo je vedro i plavo. Treptala sam u neverici. Pružila sam ruke da
dotaknem to beskrajno plavetnilo. Krilo je u sebi neke nove mogućnosti,
koje verovatno nisam zaslužila. Preplavio me je davno zaboravljeni
osećaj sigurnosti. Uzela sam telefon i poslala ti poruku. Samo
jedno „opraštam ti“. I oprostila sam ti. Možda nikada i nisi bio kriv.
Možda je život samo niz pogrešnih odluka i nasumičnih orgazama,