Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 162

160
Dušan Pavlović
nemam više ni providni mantil, već stojim gola, držeći u rukama dragoceni
cvet. Kada zlikovac u crnom stane ispred mene, počinje da
mi izgleda poznato i dok surovo lomi cvet, već znam da si to ti.
Očajna i bespomoćna, uspevam da ti skinem naočare sa lica. I tada,
obuzeta užasom, shvatam da to nisi ti. To sam ja!
Probudila sam se uznemirena. Mesec je kao reflektor obasjavao
scenu. Bila sam gola, izložena, i publika i protagonista. Svet je bio
drugačiji. Stvari su bile mirne, nisu drhtale i pričale fantastične priče.
Stvari su bile samo stvari. Tražila sam podtekst, skriveno značenje,
pokušavala da čitam između redova. Ali jednostavnost trenutka bila
je apsolutna, prelepa i strašna istovremeno. Osećala sam da prelazim
u bestežinsko stanje. Neka druga ja rađala se u tom trenutku. Skočila
sam i odletela do ogledala. Dodirivala sam lice i grudi. Mesečinom
obasjana ja, sa druge strane ogledala, slušala je sve komande, ali kao
da nije bila sigurna u moju uračunljivost.
„Niko ne zaslužuje da bude tako srećan“, rekla sam samo da bih
čula svoj glas. Ta neizdrživa jednostavnost počela je da me guši. Bila
sam lopov koji je ukrao tuđu sreću. Živela sam radost neke druge
osobe. Panika se širila munjevitom brzinom. Hodala sam unezvereno
gore-dole, preskačući Nedelju, koji se baškario u udobnoj komi. Bila
sam u potrazi za nečim, nekim dokazom da sam ja i dalje ja. Skenirala
sam svaku sitnicu koju sam ugledala, ali nisam mogla da detektujem
pretnju. A onda, kada sam izgubila nadu, ugledah Nedeljin
telefon kako viri iz džepa na farmerkama, koje su ležale nemarno
prebačene preko fotelje. Fiksirala sam ga i osluškivala kako šapuće
zavodljivi poziv na zlo.
„Nikad nisam obrisao poruke… neka ostanu, da ne zaboravim...”
Ščepala sam tu nevaljalu spravicu, sigurna da će mi pomoći da uništim
užasni zen koji je zavladao u mom svetu. Kliktala sam samouvereno
kao haker i gotovo da uopšte nisam bila iznenađena kada sam te videla
kako mi se osmehuješ iz Nedeljinog telefona. Ležao si preko ekrana,
raširenih nogu, bestidno pokazujući svoje oružje masovnog uništenja.
Fotografije su se pretvarale u video-snimke, koji su se pretvarali u 3D
modele. Na kraju sam imala utisak da gledam porno predstavu uživo.
Ti i Nedelja, bestijalno isprepletani u figuru nakazne lepote, koja se
pomera u ritmu strasti. Sve oko mene počelo je da treperi u tom istom