Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 161

Lepotica 159
Kada je otvorio oči, već sam cvilela od uzbuđenja. Pogledi su nam
se sreli. Kurac mu se skamenio u sekundi, a ni meni nije trebalo duže
da se popnem na njega, luda od želje. Nisam skidala pogled sa njegovog
lica, na kome je sijala neka nevina zahvalnost. Sve je bilo tako
stvarno. Kada je već počeo da svršava, ja sam u postorgazmičnom
delirijumu ustala i sklopivši usne oko njegovog kurca, požudno gutala
spermu. Pala sam preko njega dok je, tresući se, ponavljao: „Ujeboteujeboteujebote.”
Stegao me je snažno i mucao kroz poljupce:
„Lepoootice, voooliiim te!“ U jednom potezu, pokidao je lančić sa
zlatnim pištoljem i bacio ga u ćošak. Zagrlio me je još jače i udahnuo
moj miris, kao da sam ja taj slomljeni cvet koji sam mu poklonila.
Slušala sam ga kako tone u san i pratila ga bez ijedne brige u duši.
Učinilo mi se samo da čujem glas, koji iz mraka šapuće: „Niko ne
zaslužuje da bude tako srećan.“
Sanjala sam. Sanjala sam da Nedelja i ja jurimo u kabrioletu kroz
neku zabit. Izgledamo kao zvezde crno-belog filma. Nedelja samouvereno
prkosi krivinama na nemogućem putu. Ja u rukama držim predivni
cvet, koji nas dvoje, kao agenti na tajnom zadatku, moramo da
čuvamo svojim životima. Iako ni sami ne razumemo važnost cveta,
jasno nam je da mora ostati netaknut. Odjednom čujemo zlokobni
zvuk sirene. Nedelja dodaje gas i hvata me za ruku. Prelećemo provaliju
koja se stvorila ispred nas i kikoćemo se, urađeni od opasnosti
i uzbuđenja. Onda nas, sasvim neočekivano, kao zalutala iz nekog
drugog filma, nadleće letilica, koja liči na pandurski motor. Pogledamo
se zbunjeni zato što oboje osećamo da se nešto promenilo i da
nas snaga izdaje. Naš kabriolet ide sve sporije i pretvara se u autić iz
luna-parka. Motor sleće ispred nas, preprečivši nam put, a preteća figura
u crnom, vešto doskočivši, polako kreće ka nama. Nedelja staje
ispred mene da me zaštiti, dok ja bezuspešno pokušavam da sakrijem
cvet ispod mantila, koji je postao prokleto providan. Crna uniforma
se pokvareno smeška, kezeći zube kao hijena. Lice mu je nevidljivo
ispod avijator naočara čija su stakla kao ogledala koja reflektuju svu
beznadežnost naše situacije. Nedelja je spreman na borbu, ali ga crna
uniforma, bez reči, ubija zlatnim pištoljem. Paralizovana, gledam
kako Nedelja nestaje u asfaltu i prašini i ma koliko specijalni efekti
izgledali jeftino, čini se da su time postali još strašniji. Sada na sebi