Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 151

Glavni (sporedni) junak priče 149
hodnicima, na školskom dvorištu, a onda se, isprva polako kao potmula
poplava, prelila u više i niže razrede, zatim na korzo, u kafane
koje su stariji momci posećivali i na kraju, kada je dobila silinu bujice,
izlila se po celom gradu. I valjda nije postojao niko ko nije otpio
makar gutljaj te prljave tečnosti smešane u glavama nekolicine, kojima
svako ko bude pročitao nastavak može slobodno da doda epitet
po želji.
A priča je glasila u najkraćem ovako: Nekolicina mladića iz našeg
razreda u dogovoru sa pridošlicom skovala je plan još prvog školskog
dana. Pridošlica je trebalo da do ekskurzije zadobije poverenje našeg
glavnog (sporednog) junaka, predstavljajući mu se kao neko ko je
zainteresovan za njega zbog fizčke privlačnosti, što mu je na kraju i
uspelo, te su njih dvojica te noći delila sobu u hotelu. Jedan od mladića
iz drugog razreda, čiji je otac bio veterinar, na ekskurziju je
poneo sredstvo koje se davalo krupnoj stoci za podizanje libida.
Takvu jednu tabletu pridošlica je krišom rastvorio u piću našeg tragičnog
junaka. Detalji koji su sledili neka ostanu zakopani. Osim
onih kada na znak jednog od učesnika, koji je sve vreme bio sakriven
u plakaru i posmatrao šta se dešava, u sobu nisu uleteli još njih desetorica
i preneraženog momka, potpuno nagog, počeli da udaraju
kako i gde su stigli. Dok je bunovni profesor stigao do njihove sobe,
mladići su se već bili razbežali, a nesrećnik je, izbezumljeno vrišteći,
podnaduo od straha i udaraca, trčao po hodniku hotela.
Ova priča je potpuno zamukla nakon dve nedelje, kada se on,
„oporavljen“, vratio u školu. Zamukla među nama, ali ne i u gradu.
Bila je to jedna od onih priča koje se prepričavaju godinama kao
urbana legenda, strujala je kroz vreme kao odapeta strela i niko nije
slutio gde će se na kraju zabosti.
Završila se četvrta godina. Rasejao nas je život kao spore i nošeni
vetrom srećnih ili manje srećnih okolnosti, svojih ili tuđih želja, raspršili
smo se svud po šumi u kojoj smo živeli. Ipak, ostali smo vezani
duboko ispod zemlje nevidljivom mrežom micelijuma, koji se
širio i jačao tokom četiri godine zajedničkog vojevanja pod visokim
plafonima Gimnazije. Manje-više se znalo ko će kuda i kako nastaviti
put, a za našeg glavnog junaka nije bilo dileme. Za filozofski fakultet
se spremao odavno. Naravno, smer Istorija umetnosti.