Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 150

148
Jasminka Nikolić
Negde u dubini sećanja mnogih od nas, kada bi se povela priča o
događaju koji sledi, ostalo je nerazjašnjeno da li su devojke te noći
bile smeštene u sasvim drugom hotelu ili je pomenuti bio toliko veliki
da ni jedna od nas petnaestak iz razreda nije niti čula niti videla išta
čudno. Tek ujutru, kada smo se smestili u autobus kako bismo krenuli
dalje ka primorju, osetila se neka čudna napetost u vazduhu.
Napokon je u autobus ušla i naša razredna, s unezverenim izrazom
na licu, i pošto smo se smestili i autobus krenuo, zazujao je u
tihi žamor; šapatom ili samo pogledima, polako kao kada se rasplamsava
plamen na zapaljenom strnjištu, širila se vest da našeg glavnog
(sporednog) junaka nema na njegovom sedištu.
Kao i obično, sedela sam na samom kraju autobusa kraj prozora,
na onoj klupi sa pet ili šest sedišta. Gledala sam u prostor ispred sebe,
koji se lelujao poput broda na niskim talasima; izvirivali su iznad naslona,
savijali se između redova, došaptavali, ustajali sa sedišta, neki
čak odlazili skroz napred, tamo gde je sedela naša razredna. Ona je
samo odmahivala rukom i glavom i strogim pogledom ih vraćala na
mesto. Kad je njenom sedištu u jednom trenutku prišao i jedan od
junaka ove priče i nešto joj šapnuo, ustala je i uputila se za njim sve
do tri mesta pored mene, koja su bila nezauzeta. Razredna je sela, a
dotični je seo pored i, poluokrenut od mene, nagnuo se ka njoj i smejureći
se počeo da joj šapatom prepričava detalje događaja iz prethodne
noći. Do mene je doprlo samo nekoliko iskrzanih rečenica, koje
su mi zaledile radoznalost, a od kojih se razrednoj gotovo vidno podigla
kosa na glavi, tako da je u jednom trenutku samo naglo ustala
i, pogledavši tog mladića sažaljivo-prezrivim pogledom, krenula ka
svom sedištu.
Do kraja ekskurzije niko osim njih dvanaestak aktera, od kojih su
petorica bila iz našeg razreda, a ostala sedmorica s koca i konopca,
nije znao celu priču. Znali smo samo da je naš glavni (sporedni) junak
te noći gotovo nag istrčao iz svoje sobe, vrišteći i vukući svoj napola
otvoren kofer, iz kog mu je ispadala garderoba po hodniku. Verovatno
uz pratnju nekog od profesora, on je rano ujutru vraćen kući, a ostala
dvanaestorica su nastavila putovanje.
Nekoliko dana po povratku sa ekskurzije, iz gomile sličica
sklopila se kompletna priča, koja se prepričavala po učionicama,