Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 149

Glavni (sporedni) junak priče 147
Sećam se, a verovatno nisam bila jedina koja mu je zavidela kada
ustane da odgovara istoriju, jer u njegovom slučaju to nikada nije
bilo propitivanje od strane profesora od koga smo listom imali tremu,
koja se kod nekih pretvarala u paniku kada bi čuli da izgovara njihovo
ime. Naš glavni (sporedni) junak nije odgovarao, već diskutovao
sa profesorom. I svaka ta diskusija završavala se rečenicom:
„Tako je, sedi, pet.“
Sećam se i njegovog izraza lica kada bi se spustio na stolicu.
Sedeo je ukoso u redu pored mog. Videlo se koliko tom sputanom i
sakrivenom biću prija makar trenutni osećaj dominantnosti i nedodirljivosti
od strane nas običnih smrtnika.
Dakle, novajlija je seo pored našeg glavnog (sporednog) junaka.
Nikome nije bilo čudno, kao što nije bilo čudno ni zapaženo nešto
što će se na platnu videti kasnijim vraćanjem filma. Naime, u naknadnom
pregledavanju materijala primetiće se kako su mladići u
razredu (naročito novajlija) od tog dana naprasno postali fini i ljubazni
prema našem glavnom (sporednom) junaku. Sticao se utisak da
su ga potpuno prihvatili, čak iskreno zavoleli i poštovali, što je moglo
pasti na pamet samo nekom tako naivnom kao što je pisac ovih redova,
koji sad već pomalo previše upliće sebe u ovu priču dok tome
još vreme nije.
Prema nastavnom planu, gimnazijske ekskurzije su se uvek organizovale
u drugoj polovini septembra. Iz tog razloga su profesori
samo otaljavali prve lekcije, znajući da na prste na jednoj ruci mogu
nabrojati učenike koji ih tih prvih petnaestak dana školske godine
uopšte slušaju. Svi su znali da je septembar mesec izgubljenih časova.
Ponekad i početak oktobra.
Ekskurzija je te godine bila petodnevna, što je za mnoge značilo
četiri noći bez sna. Pušteni kao s lanaca, tek bismo na ovakvim putovanjima
pokazivali svoju pravu pseću ćud. Malo njiih je bilo doslednog
i predvidljivog ponašanja, naročito noću, kada nije bilo
dovoljno pažnje profesora. Možda bi izveštaj o tome bio iscrpniji da
je pisac ovih redova ostajao malo više budan, naročito te kobne druge
noći ekskurzije, tamo u tom ogromnom hotelu povučenom od glavnog
puta, a u blizini jednog memorijalnog centra, tako da će detalji
koji slede biti priča iz druge ili treće ruke.