Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 15

Pismo za Estebana 13
svog sina, svoju polovinu. To je bilo odavno. Ona nije više u Madridu.
Da sam je video, tražio bih joj nešto tvoje.
Dobro je da se to nije dogodilo. Mislim da mi ne bi bila dovoljna
još jedna tvoja priča. Već posedujem dovoljno tvojih intimnih rukopisa.
Želeo sam nešto što nisi sâm stvorio, nešto što ti je bilo poklonjeno.
Ne znam zašto, ali ta mi je uteha bila potrebna. Na mah sam
maštao o tome da mi pokloni neku tvoju majicu, ali sam znao da bi
onda saznala za nas. Tačnije, znala bi ko sam. Ona je znala da postojim,
ali se nismo upoznali. Želeli smo to. Nameravali smo da joj se
zajedno predstavimo kao par tokom rođendanske proslave tog vikenda.
U četvrtak ste otišli na izvođenje „Tramvaja zvanog želja“. U
subotu je trebalo da svi skupa provedemo bezbrižno veče i da ti pokažemo
koliko smo zahvalni na tome što postojiš, ali i tvojoj majci
što nam te je podarila. Naravno da nisi mogao da propustiš veličanstvenu
Umu Roho. Ona je bila jedna od tvojih muza, mada nikako
značajnija od tvoje majke. Sećam se koliko si uzbuđen bio što ćeš
imati priliku da je posmatraš na sceni. Pitam se da li si uspeo da ostvariš
svoj naum da dobiješ autogram. Kolike su šanse da je prvakinja
španskog teatra popustila pred mladalačkim, ozbiljnim likom novopečenog
sedamnaestogodišnjaka? Ako si i dobio autogram od Ume
Roho, možda je ostao na ulici nakon svega, da ga spere kiša koja je
sprala čitav Madrid te noći. Možda ga je, ipak, tvoja majka ponela
kući i ostavila negde, možda u izdanju „Muzike za kameleone“ Trumana
Kapotea, koju si dobio za svoj poslednji rođendan. Upravo sam
tu knjigu kasnije razmišljao da zatražim umesto tvoje majice. Činilo
mi se podesnijim gestom. Teško da bi se od ijednog dela tebe rastala.
Ali morao sam da se nadam da će biti tako. Uzaludno.
Sanjao sam jednu noć koja se nikada nije dogodila. Ti i ja odlazimo
u neko vetrovito selo u La Manči, gde toliko duva neka iberijska
košava da meštani naprosto izgube razum. Tamo pronalazimo
skladnu kolibicu, toplu i udobnu, pripremljenu samo za nas dvojicu.
Zaljubljeni mladići daleko od doma prvi put. Svako veče mi čitaš
Kapotea u raskopčanoj košulji, dok ti ja za to vreme sedim kraj prekrštenih
nogu, naslonjen na tvoju butinu, i sanjalački te posmatram.
Naglo prestaješ da čitaš pasus iz knjige da bi me pogledao svojim
prodornim pogledom mladog pisca. I tako se i moj san prekida. Naglo