Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 14

12
Nemanja Ilić
odavno pokojni jer bi pomisao da nikada nije poželeo da te zagrli i
upozna, bila odveć turobna i poražavajuća. Spomenuo si nekoliko
puta da si kao fotografija svoje majke iz mladosti, pocepana napola,
gde je na polovini koja nedostaje, bio prikazan tvoj otac. U sebi si
osećao tu prazninu. Ja sam naivno pokušavao da ti se približim, iako
sam shvatio, mada tek pred kraj, da se nijedna osoba tebi ne može
približiti pukim pešačenjem. Čak je i naša veza bila proizvod neočekivanih
okolnosti. Bili smo potrebni jedan drugom jer ja sam pisao
poeziju, kojoj ti nisi bio dorastao, a ti si, opet, oslikao suštinu jednog
ljudskog života kroz svoje eseje. Čuvam ih kao blago. Štaviše, držim
te spise zaključane u jednoj škrinjici pod krevetom. Svuda ih nosim
sa sobom i čitam ponekad kad čujem zvuk tramvaja kroz rominjanje
kiše. Tih dana, a naročito večeri, nemam mira. Ne spavam i ne mili
mi se da budem među ljudima. Tada se zatvaram i osetim kao da i
meni nedostaje sopstvena polovina, naglo otrgnuta. Čudno hodam
tada, kao da me je neka silovita pretnja sabila uza zid, a potom pustila
da se iskobeljam i pronađem spas. Otključam škrinju i prelistavam
blago. Koju ćemo priču danas izabrati? Koju ranu ćemo raskopavati?
Uhvatim sebe kako se pitam šta je bilo s tvojim ocem. Jednom u
tri meseca sretnem osobu na ulici, osmotrim je i zapitam se da li posmatram
baš njega. Ti ljudi su obično nehajni. Nikada ne bih rekao
da imaju sina Estebana koji je nastradao, i to u saobraćajnoj nesreći.
Onda prekorim sebe što nisam dovoljno obazriv, kao da je stvar truda
da li ću na ulici nabasati na čoveka kome ni lik ne poznajem. Nekoliko
puta sam istinski imao nameru da potražim tvoju majku i da je
upitam sve ono što znam da si je ti već pitao, ali i više od toga, kako
bih mogao sâm da shvatim ono što ti možda nisi stigao. Pomislim i
da bi to meni pomoglo da se smirim u potrazi za izbavljenjem. Dvaput
sam se usudio da joj odem na vrata. Prvi put tri dana nakon tvoje
smrti. Niko mi nije otvorio. Isto se dogodilo i mesec dana kasnije.
Zvonio sam na interfon prvi put, a drugi put sam uspeo da uđem u
zgradu jer ju je neko od stanara u tom trenutku napuštao. Ustrčao
sam uz stepenice i zadihan pokucao na vrata. Nisam bio zadihan
usled telesnog napora i zbog penjanja, već zato što mi se hrabrost
slila u pete. Glava mi je brujala: šta ako je ne zateknem kod kuće?
Isto toliko sam se uplašio što ću je videti, prvi put otkako je izgubila